Педесете године прошлог вијека, осим отварања Фабрике – Индустрије алата, обиљежило је још неколико важних догађаја за Требиње. Тих година почеле су припреме за изградњу хидроенергетског система на ријеци Требишњици, саграђени су, између осталог, и Нови (Камени) мост чији је конструктор био Арпад Хаберле и Хотел „Леотар“, а у Градском парку је „никао“ монументални „Споменик борцима палим у борби против фашизма 1941-1945“ дјело чувеног вајара Нандора Глида који ће се тек прославити у свјетским оквирима. Пред сам крај ове декаде у Ријеци у Хрватској је 1959. године поринут брод „Требиње“ – тада најмодернији моторни брод у Југославији.
Сви ови догађаји везани су за једног човјека, кога су у родном граду од миља звали требињски Че Гевара. Био је то Чедо Капор – рођен у Кршу, учесник Шпанског грађанског рата, носилац Партизанске споменице 1941, истакнути друштвено-политички радник Титове Југославије и један од најзаслужнијих људи за послијератни развој Требиња који када је „био на функцијама и питао се“ није заборављао свој град.
Иако је о Чеду Капору Требињеливе.инфо писао у више наврата, овога пута доносимо вам једну занимљиву причу о броду „Требиње“, чије је Капор био кум на поринућу у Ријеци 28. новембра 1959. године.
БРОД „ТРЕБИЊЕ“
„Требиње“ је у том времену био најмодернији и најбржи линијски брод у Југославији, ког је за потребе ријечке „Југословенске линијске пловидбе - Југолинија“ изградило бродоградилиште „3. мај“ такође из овог истарског мјеста. Брод је био намијењен за прекоокеанску пловидбу на релацији Ријека-Њујорк, чија је дужина пута била око 4.846 миља (око 7.798 километара) коју би „Требиње“ прелазило за 11 дана. Под пуним теретом брод је развијао брзину од око 18 миља на час, што је око 29 километара на час.
Дужина брода је била 155 метара, а ширина 20 и по метара. Његова носивост је била 10.500 тона, главни мотор је имао 10.400 коњских снага који је испоручила фирма „CRDA“ из Трста по лиценци „Sulzer Winterhur“, те расхладни простор за терет гдје се температура могла спустити до минус 20 Целзијусових степени, а који је могао да прими између 350 и 400 тона.
Тадашњи директор „Југолиније“ Радивоје Кесић рекао је да је брод „Требиње“ први од шест бродова истог типа, који ће бити једни од најмодернијих у свијету с обзиром на њихову величину и намјену.
„Кружно путовање од Ријеке до Њујорка биће смањено за једну трећину, па ће се са ових шест бродова линија одржавати три пута мјесечно, умјесто досадашња два пута“, казао је у свом говору Кесић, записано је у 76. броју „Гласа Требиња“ из 1960. године.
Брод је располагао са просторијама за посаду и кабинама за 20 путника које су одговарале комфору тада прворазредних хотела, а све просторије су биле опремљене опремом за климатизацију ваздуха.
Изградња брода „Требиње“ коштала је око 3.000.000.000 тадашњих динара, што је око 10.000.000 америчких долара - уколико се узме у обзир средњи курс динара у односу на амерички долар (300 динара је била вриједност једног долара, 1952-1964, Народна банка Југославије).
ПРИМОПРЕДАЈА БРОДА
Брод „Требиње“ предат је на употребу „Југолинији“ у августу 1960, а већ у септембру исте године кренуо је на свој први пут ка Њујорку, извјестио је за „Глас Требиње“ Љубиша Кораћ.
Приликом примопредаје брода присутна је била и делегација нашег града – кум брода Чедо Капор те Наско Волић, Јово Гркавац, Мујо Куртовић, Ахмет Спаховић, Илија Станић, Милан Дучић и Љубиша Кораћ.
Фото: Требињци/Фејсбук
„Број је покренуо своје моторе 14. августа тачно у 10.49 часова. Читава свечаност је одржана на броду док је он пловио Кварнерским каналом“, записао је Кораћ, наводећи да је први капетан брода био Божо Зоричић, док су се након предаје документације о самом броду чули звуци фанфара, а на главном јарболу „Требиња“ завиорила се југословенска застава.
Током примопредаје „Требиња“ предузећу „Југолинија“ измијењени су дарови између делегације нашег града и посаде брода, које су предводили Чедо Капор и Божо Зоричић. Капор је предао дарове у виду неколико умјетничких слика и фотографија и многобројне предмете кућне радиности, док је Зоричић нашем граду даровао умјетничку слику брода „Требиње“ у вожњи – рад ријечког сликара Антуна Жунића, која се чува у Музеју Херцеговине.
КАПОР: НАРОДУ ТРЕБИЊА УКАЗАНА ПОСЕБНА ЧАСТ
Кум брода Чедо Капор рекао је приликом његове примопредаје „Југолинији“ да народ Требиња сматра да му је и овом приликом указана посебна част јер он носи име „Требиње“, изражавајући наду да ће брод поносно пловити морима свијета и свуда бити свједок борбе за слободу и бољу будућност.
„Иако не лежи на самом мору, већ у његовој непосредној близини, Требиње је увијек било лицем окренуто према мору, па је кроз цијело његово постојање струјао живот од њега према мору и од мора према њему“, навео је Капор.
Он је казао да су грађани Требиња кроз историју, увијек и изнад свега, гајили истинску љубав према слободи и прогресу, те да су тежећи тим идеалима пролазили кроз славне, али и тешке тренутке – борећи се против страних завојевача и вјековне немаштине, чврсто вјерујући у побједу.
„Отуда, овај гест, да једном великом и овако лијепом броду дате име 'Требиње', његови грађани знаће да цијене и неће заборавити“, поручио је Капор.
ДОЧЕК У РИЈЕЧКОЈ ЛУЦИ
Љубиша Кораћ пише да је за вријеме прве пловидбе брод „Требиње“ пролазио поред многих насеља, поздрављајући их снажном сиреном.
„Величанствен је био поздрав Ријечана, кад је брод упловио у ријечку луку. Док су га снажни реморкери (вучни бродови) лагано увлачили у луку, брод је без престанка сиреном поздрављао град. Отпоздрављали су му својим сиренама сви бродови који су се затекли у луци. На пристаништу, ведро недјељно поподне, привукло је хиљаде Ријечана који су чекали да виде брод“, наводи Кораћ у свом извјештају за „Глас Требиње“.
ПРВИ ПУТ У ЊУЈОРКУ
О доласку брода „Требиње“ у Њујорк свједочи Љубиша Кораћ. У ауторском тексту објављеном у „Гласу Требиња“, Кораћ пише о доживљајима Атланског океана, упловљавања у њујоршку луку 20. септембра 1960, разговора са брода и савјета капетана Божа Зоричића.
„Вријеме нам је било наклоњено. Само посљедњег дана пловидбе, кад смо се већ били примакли Њујорку, наоблачило се и падала је киша. Ипак, брод се 'поштено' ваљао, наравно – и ми с њим. Морнари су нас убјеђивали да то није ништа, да тако мирно море ријетко прати бродове на овом путу“, свједочи Кораћ.
Пред улазак у Њујорк добили су „пилота“ да их даље води, али још увијек, ипак, далеко од „правог“ Њујорка. Од Њујорка који су носили у својој машти могли су са сидришта да виде само Кип слободе.
„Пут од Казабланке (Монако) до Њујорка прешли смо за свега седам дана и четири сата пловидбе, пловећи просјечном брзином од 18,5 миља на сат (око 30 километара на час). То је апсолутни рекорд за све југословенске бродове, а вјероватно и рекорд уопште за ову врсту бродова у свијету“, записао је Кораћ.
У исто вријеме, 20. септембра у раним јутарњим часовима, поред брода „Требиње“ прошао је британски брод „Квин Елизабет“ на коме је, између осталих, био и друг Тито. У Њујорку је боравио због одржавања редовне сједнице Генералне скупштине Уједињених нација, када је одржао и један од одлучујићих сусрета са представницима несврстаних земаља пред велики самит који је 1961. одржан у Београду.
„Церемонија свечаног уласка нашег брода у луку почела је око 10.00 часова. Поново смо добили 'пилота' за кога нам је капетан рекао да води све бродове који први пут долазе у Њујорк“, навео је Кораћ.
Улазак брода „Требиње“ у њујоршку луку пратили су хеликоптер и три реморкера, од којих је један са шмрковима воде формирао водоскок, који је симболизовао крштење брода.
„Одједном смо угледали обрисе мноштва небодера. Пред нама је био Доњи Менхетн, а убрзо смо упловили у ријеку Хадсон, гдје су главна њујоршка пристаништа и гдје се завршавао наш свечани пут. Овдје смо се полако окренули и отпловили у наше пристаниште на обали Бруклина. Ова свечана пловидба трајала је три сата, након чега је брод упловио у Ири Базен, гдје пристају сви југословенски бродови“, записао је Кораћ.
Брод су дочекали конзул ФНРЈ у Њујорку Мирко Жгур, поморско-трговачки агенти Андрија Стипановић и Љубо Крстуловић и други југословенски службеници у САД.
ДУЧИЋЕВА ОСТАВШТИНА
У Њујорку се, под стaрањем извршиоца тестамента Јована Дучића - његовог рођака Михајла Дучића, налазила Дучићева библиотека, која је по пишчевој жељи требала да буде предата Народној библиотеци у Требињу. Као превозно средство за превоз Дучићеве оставштине изабран је ко други него брод "Требиње". Већ на његовој првој пловидби ка Њујорку на броду су се нашли Љубиша Кораћ - задужен да регулише правне несугласице око испуњења Дучићевог тестамента и Мухамед Карамехмедовић да прикупи цјелокупну документацију и да најважније податке забиљежи филмском камером, како би о свему спорном и неспорном били информисани грађани Требиња.
Тако је, у једној од наредних пловидби до Њујорка, бродом "Требиње" до краја 1960. године допремљено 5.427 књига, бројне преписке, Дучићеви рукописи и личне ствари те још неки вриједни предмети. Допремању ове вриједне грађе допринио је сам Чедо Капор, иако Дучић у тадашњој Југославији није био међу омиљеним пјесницима и књижевницима. Ипак, Капор је као разуман човјек и Требињац - прије свега, Дучићеву библиотеку ставио изнад дневнополитичких размјерица и испунио једну од бројних жеља великог пјесника и дипломате.
Брод су тада у Грушкој луци у Дубровнику, одакле је кренуо и гдје је упловио са Дучићевом библиотеком, испратитили и дочекали бројни Требињци.
ИНДИЈСКИ ОКЕАН 1967.
Дана 23. септембра 1967, на путу од Ријеке до Мадраса у Индији, 300 миља (око 482 километра) источно од града Дурбан у Јужноафричкој Републици, у водама Индијског океана, посада „Требиња“ је напустила свој брод након што је избио пожар у машинској просторији.
Совјетски брод „Мутишки“ је плутајући брод „Требиње“ одвукао у Тулеар на Мадагаскар. Брод је затим продат данској компанији из Накскова, затим грчкој фирми из Пиреја, која га је преименовала у „Kaptasramati“. Убрзо је продат једној фирми из Бермуда – прекоокеанскa територијa Уједињеног краљевства, а затим швајцарској компанији из Женеве, која га је преименовала у „Champex“. Услиједило је још неколико продаја, а брод је званично расходован у октобру 1983. у Индији.
Шта Ви мислите о овоме?