Миа Мијановић са радом "Час траје и трајаће" (ментор Веселинка Кулаш) освојила је прво мјесто на литерарном конкурсу, а Анастасија Томић и Станко Миловић (ментор Драгана Сандић) на ликовном конкурсу који је расписала Гимназија "Јован Дучић" поводом обиљежавања 100 година постојања.
Тема литерарног и ликовног конкурса била је "Вијек Гимназије у Требињу".
Друго мјесто на литерарном конкурсу освојио је рад Луке Сушића (ментор Татјана Лубурић) "Поносно ходим стољетним стазама", а треће мјесто припало је Матеји Алексићу (ментор Татјана Лубурић) "Гимназија имена Јованова".
Друго мјесто на ликовном конкурсу освојила је Милица Зуровац (ментор ДраганаСандић), а треће Никола Кукурић (ментор Драгана Сандић).
Право учествовања на конкурсу имали су ученици Гимназије од првог до четвртог разреда који су могли да конкуришу највише са једним литерарним и три ликовна рада.
Рад је могао имати форму есеја, лирске пјесме или кратке приче. Након закључења конкурса радови су послати у Републички педагошки завод Републике Српске и Комисија за процјену и оцјену радова је прегледала и оцијенила радове.
Миа Мијановић је нагласила да јој је велика част што је баш њен рад одабран за најбољи на конкурсу поводом 100 година Гимназије.
"Да је жири и неком другом додијелио прву награду не би погријешио јер сам сигурна да има доста младих који лијепо пишу. Велику захвалност дугујем професору Веселинки Кулаш која са нама ради и даје нам сигурност у жељи да пишемо, да стварамо и креативно се изражавамо. И наравно, желим да нашој Гимназији, која носи име великог Јована Дучића и свим генерацијама које су писале најљепше странице наше историје пожелим срећан јубилеј", истакла је Миа.
Анастасија Томић, која је заједно радила са Станком Миловићем, каже да је рад диптих, на два платна и одлучили су да прикажу једну цјелину, која представља њихово виђење 100-годишњице Гимназије "Јован Дучић".
"Идеја за стварање рада је подстакнута очима Микеланђеловог чувеног 'Давида', чији је поглед као оштрица мача, довољно оштра, а истовремено њежна, допире до нас. Са собом доноси, кроз простор и вријеме, провлачи све успомене и чувене мотиве нашег прелијепог града. Простор и вријеме се у очима било ког појединца задржавају и у њима остају вјечно, па ћемо тако и ми као и ове наше 'очи', заувијек са собом носити успомене из своје гимназије у далеке џепове великог свијета", објаснила је Томић.
ЧАС ТРАЈЕ И ТРАЈАЋЕ
Данас је понедјељак, 11. октобар 2021. године. Посебан дан. Стојимо данас једна наспрам друге, мојих шеснаест октобара наспрам твојих стотину, ја - само једна капља, ти - море без обала. Али знам да су у том мору све наше капљице добродошле и драгоцјене. Рођена си тачно прије једног вијека. То није мала ствар и заиста желим да ти срочим честитку какву заслужујеш. Временска вртешка се муњевито окретала, смјењивали се дани, мјесеци, године, ђаци долазили као дјеца, одлазили много зрелији, одрастали, постајали људи... И некако одједанпут – округло 100! Стогодишњакиња која и даље једва чека да прими нове клинце у своју преображавајућу радионицу и ризницу знања, несебична, непресушна, неуморна... Да преображава и нас и себе - оплемењујући, продуховљавајући, чувајући од оштрица мржње, од различитих лица зла...
Не замјери, сувише сам мала да бих могла исписати све твоје успјехе и утицај који си имала, имаш и имаћеш на овај мали град. А тек на нас... Златним трагом уписујеш се у бескрај. За тебе резервишемо посебно мјесто у нашим срцима и успоменама. Снажна су осјећања увијек сложена, биће и сјете и суза у тим сјећањима, али побиједиће их срећа, радост, понос и осјећање важности што смо били у твојим клупама. Јер ти си нешто велико, свијетло и лијепо што нам се догодило. Јеси ли и ти срећна што смо баш ми, такви какви смо, твоји ученици? И што смо дошли данас на твоје рођенданско славље? Видим да јеси.
Овај мој скромни дарак не може бити раван свим поклонима које смо од тебе добили и и које ћеш нам тек подарити. И не знам одакле да кренем да ти захвалим. Много, много си давала и дајеш, толико те дивних особина краси, а ја ћу изабрати само неке, на примјер оне које сама желим да присвојим.
Старији кажу да ти није увијек било лако. Ти имаш своје радости и своје туге, борила си се са оскудицом, видјела и љубав и мржњу на дјелу, подвиге и суноврате, сељакала си, нестајала, али једно је јако битно. Увијек си израњала, племенита, чврста, истрајна, храбра... У рату са великим својим непријатељем – стагнацијом и незнањем ти растеш и побјеђујеш. Без обзира на врсту недаће коју вртешка живота донесе. И сама желим да будем таква.
Спремна си на мијене и преображења. Идеш у корак са најновијим достигнућима, развијаш се, шириш своје и наше видике и мислим да свјесно одустајеш од крутости да бисмо сви добили више слободе. Доводиш нас до врата, помажеш да их сами отварамо, охрабрујеш нас на дијалог, помажеш да самостално истражујемо, проналазимо љепоту и мудрост... Ми нисмо сунђери који само упијају туђе ријечи, осјећамо да смо ти и ми заједно креатори знања. Посебно сам ти захвална на томе.
И дозволи да сада истакнем још нешто што желим да усвојим од тебе. Прошле године рођендан си прославила другачије него иначе, у тишини која тек нечујно пјевуши тужну пјесму... сама. Није се чула бука и јурење ходницима на одморима између часова. Ни школско звоно, коме се многи ђаци, од првачића до оних најстаријих, увијек радују и са жељом ишчекују, дуго времена нигдје се није могло чути. Вријеме као да је стало, град утонуо у дубок сан, а природа као да није хајала, равнодушно вршила смјену дана и ноћи, скидала украсе или се кинђурила, као да нам се ништа не дешава. Ти се, међутим, ниси предала. Пронашла си нове путеве до нас, промијенила стил, али ипак опстала, показала нам шта су упорност, воља и енергија. Што се мене тиче, била си добродошао гост у мом дому – иако смо обје једва чекале крај наставе на даљину. И дочекале смо га. На срећу свих нас, све се ускоро полако враћало у нормалу, прави људски контакт је ипак незамјењив. И томе искушењу ти си достојанствено одољела, и из те борбе изашла још јача, а то радиш откад постојиш. И никада не клонеш. Може ли бити љепшег узора за мене?
Давно се десило твоје рођење, када си пожељела добродошлицу првим требињским гимназијалцима. Давно су они искројили свој живот, одиграли своју улогу, можда остварили своје снове и идеале, док је та игра тек пред нама. Много могућности, снова, надања, много жеља, од којих је главна она једна - да једнога дана будемо људи који никад не губе људско лице, којима ће се наш град и наша држава поносити. Ти си нам, на том путу, духовни покретач, једна од најблиставијих звијезда на нашем небу. Јер нас учиш правим, истинским вриједностима, спремаш нас за сутрадан на најбољи могући начин, и на томе ти неизмјерно хвала. Наша је мисија да наставимо гдје су претходници стали, да се кроз живот још више образујемо и побољшавамо, јер човјек учи док постоји, а знање је најмоћније оружје које можемо употријебити да бисмо промијенили свијет. Нелсон Мандела једном рече: ,,Знати, мислити, сањати...то је све“. И заиста је у праву.
Овај дивни час, што траје читав један вијек, још дуго ће да траје... И неће се завршити... Ми ћемо отићи, а ти ћеш бити ту, чекати нове генерације и радити оно што најбоље знаш, од њих стварати образоване младе особе пред којима је цијели свијет, и свемир. За које границе не постоје...
Још много, много рођендана да дочекаш, и увијек остани таква каква си. А то је лако, јединствена и за нас - најбоља!
Нека твој час траје све док се временска вртешка окреће! Нека ти је срећна стота!!!
Шта Ви мислите о овоме?