Лука Кукурић (25) први је Требињац који се бави мачевањем, а након што је остварио дјечачки сан и узео прави мач у руке обукао је и дрес Мачевалачког клуба Црвена звезда у Београду.
Све је почело прије три године, када је на факултету случајно упознао тренера мачевања, да би се недавно опробао и на државном првенству Србије.
– Од малена сам се заносио романтизмом, читао романе који се баве тематиком Средњег вијека, барока. Мачеви су ми биле обавезне играчке, а гледао сам и доста филмова на ту тему – присјећа се Лука.
Позив на тренинг
Овај младић на студијама у Београду, игром случаја или судбине, посредством свог колеге с Правног факултета, упознаје тренера мачевања.
– Упознао сам човјека који се мачевањем бавио петанаестак година. Радио је тада у Мачевалачком клубу Железничар, који је најстарији у Србији. Након приче о том спорту позвао ме на тренинге и у прве двије године сам радио само с њим. Када је он прешао у Црвену звезду повео је и мене – прича Лука за Српскаинфо.
Додаје да се у овом спорту тренери односно мајстори у мачевању углавном не мијењају пошто сваки тренер има своју школу.
– Када сам дошао у Црвену звезду почели су још интезивнији тренизи, не само технике мачевања, него и кондиционе и друге припреме. Имао сам прилику да се упознам и с људима из Мачевалачког савеза Србије, који су јако приступачни и спремни да помогну – објашњава Лука.
Дистанца и темпо
Сјећа се и дана прије него што је први пут у животу узео прави мач у руке.
– Када ми је колега с факултета рекао да ме тренер ујутро позвао да дођем за једну ноћ сам прочитао двије књиге о историји и техници мачевања. Узбуђење је било велико. На првом тренингу сам се похвалио шта сам урадио, а тренери су ми рекли “мање приче, а више рада” – каже овај млади Требињац.
Мачевање упоређује са шахом, пошто се доста размишља.
– Двије најбитније ствари у овом спорту су дистанца и темпо. Увијек мора да се одржава дистанца, а темпо је то што је скраћује. Тако се улази у противнички простор и осваја. Што се тиче технике, она је поприлично једноставна; има седам до осам потеза и сви мачеваоци имају исте потезе. Све остало је размишљање, тактика, како ја волим рећи – шах – истиче Лука.
Додаје да је, ипак, потребно одређено вријеме да се савлада вјештина баратања мачем.
– Италијани на мачевање гледају као на умјетност, што ми се свиђа. Данас је то доста сведено на атлетизам и претворило се у прави спорт – прича Лука.
Опрема
Призање да су и даље на нашим просторима много заступљенији колективни спортови.
– Људи имају мало и предрасуда према овом спорту. Или га сматрају изумрлим или да је елитистички. Мачевање је јако приступачно за све који желе да се баве њиме, пошто клубови у почетку обезбјеђују сву опрему за своје чланове. Опрема јесте скупа уколико мачевалац жели да има своју, али клубови излазе у сусрет члановима да користе клупску опрему – каже Лука за Српскаинфо.
Додаје да, иако је олимпијски спорт, и знатно је заступљенији у Србији, него у БиХ и Црној Гори, још нема довољно интересовања за мачевање и не може се поредити са Мађарком, гдје је национални спорт.
– У клубовима у Србији има полазника различитих узраста, али не може се рећи да је омасоваљено. Публика на такмичењима су или некадашњи мачеваоци или они који су дошли да бодре пријатеља, члана породице – описује Лука.
Три врсте оружја
Овај млади Требињац, који је на одмору у родном граду, ових дана се враћа у Београд на припреме за нову сезону, која почиње у септембру, а чекају га нови турнири и такмичења у земљи и иностранству. Планира да, можда, једног дана покрене и неку школу мачевања у родном граду.
– Заљубио сам се у тај спорт. Почео сам га тренирати када сам имао више од 20 година, али пошто се може тренирати и до 45 или 50 година, има још времена за све – закључује кроз осмијех.
У мачевању се користе три врсте оружја – мач, флорет и сабља, а Лука је изабрао мач, који је и најмасивнији. Мачем противника треба “убости” у било који дио тела. То је технички најзахтјевније, а важни су прецизност, стрпљење и тактика.
Драго му је што је први Требињац који тренира овај спорт, а до сада је чуо само за једног Херцеговца који се бави мачевањем.
– Дечко је поријеклом из Поповог поља, живио је у Србији, а сад живи у Москви – каже он.
ВИОЛИНА И ПОЕЗИЈА
Лука признаје да на мачевање више гледа као на неку врсту умјетности покрета, јер је умјетничка душа. Свира виолину и пише поезију, а омиљени су му историја умјетности и књижевност.
– Имам доста својих пјесама и трудићу се да издам неку збирку, јер сам имао позитивне критике од оних који су их прочитали. Покушавам да пишем и прозу, за сада углавном приповијетке. Највише волим филозофску литературу и литературу из историје умјетности. Метафизика ми је велика љубав – каже овај младић.
Шта Ви мислите о овоме?