Становници села Кубаш у општини Берковићи, до кућа долазе само теренским возилом, струју имају само захваљујући херцеговачком сунцу, а вода је у овом крају драгоцјена као злато. Херцеговина још у себи чува села у којима као да је вријеме стало, гдје мјештане можемо избројити на прсте, а живот и опстанак зависе управо од тих десет прстију: жуљевитих, огрубјелих од тешког рада.

Тако близу, а тако далеко. Овим ријечима би се могао сажети живот мјешатана села Кубаш. Од центра општине Брековићи далеко су само шест километара, али до својих кућа једва стижу 15 километара дугим и веома лошим обилазним макадамом. И овај пут направљен је тек током рата уз помоћ Војске Републике Српске. Мјештани живе само од сточарства, а за стоку треба и храна и вода.

- У овој нашој чатрњи имамо воде само за десет дана, онда је морамо куповати. Скупа је, цистерна питке воде кошта 200 до 300 марака, али оваквим макадамским путем нико неће да вози - прича Љубо Грбо, мјештанин Кубаша.

Струја никада није стигла у село, иако до Берковића готово да може да се добаци каменом. Сами, или уз помоћ донација, сељани су уградили соларне панеле, па струју имају само за најнужније потребе.

Направили су сељани нове куће у подножју Кубаша, са водом, струјом и осталим погодностима. Али од погодности не може да се живи: сточарство је једини извор прихода за њих, па су везани за ово село гдје тренутно имао око 400 грла стоке.

Пут, вода и струја основни су услови за нормалан живот у 21. вијеку. Овдје то звучи као далеки и недостижни луксуз, а сваки дан је једна нова борба.