Можда се архимандрит др Евстатије Милош Аздејковић (44) ни по чему не би издвајао из гомиле младих, образованих теолога Српске православне цркве, да мјесто на коме служи није за овдашње прилике егзотично, а његово животно искуство посве необично.
Више пута му је пиштољ био уперен у чело, пљачкали су га, али зато вјенчава и обавља крштења на обали мора, у дијелу земаљске кугле гдје љето траје 365 дана. Отац Евстатије је прике шест година послат да мисионари у Венецуелу, а његова парохија се данас проширила на многе државе Централне и Јужне Америке. Обреде обавља у Панами, на Карибима, а тренутно је у Доминиканској Републици, гдје се очекује почетак изградње првог храма СПЦ.
– Послије распада СРЈ нашао сам се у Грчкој на учењу грчког језика са разним странцима са свих страна свијета и наравно из Јужне Америке. Када сам се већ 2015. године појавио као свештеник у Венецуели, сви су ме препознали, и са чуђењем се питали шта ћу ја овдје у овим опасним земљама, гдје вам заиста живот ништа не вриједи јер је делинквенција на високом нивоу. Неколико пута су ми уперили пиштољ у лице да би ми отели телефон или шта већ имам у руци. Међутим, када су ми опљачкали стан у Маракају прије три године и украли све санитарије из тоалета, онда се запитате која је вриједност живота пљачкаша или опљачканог – прича нам отац Евстатије.
Присјећа се ријечи покојног митрополита Амфилохија, који је често цитирао ријечи васкрслог Лазара, епископа на Кипру – када је гледајући кроз прозор видио да неко нешто краде и бјежи с тим, рекао је „прах краде прах“.
– Тако и данас сви краду нешто и од тога немају среће, осим што друге уводе у несрећу. Али другима Бог даје да изађу из тога на неки начин, док нпр. погледајте неке људе на функцијама, колико су покрали и гдје им је та срећа, дјеца пропалице, наркомани, без смисла живота. Права дефиниција је „прах краде прах“. Овдје је то све то много присутније. Прије Колумба и његових мисионара живјела су дивна индијанска племена која су имала своју културу а коју су ови уништили. Наметнули су им верзију западног хришћанства која нема неке везе са западним хришћанством из Европе. Такође су користећи материјална богатства и ресурсе пљачкали и носили све за Европу. То је на неки начин била легализација крађе, што је и данас проблем све чешћи и свуда. Већ имате изразе легални криминал – објашњава архимандрит.
Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка основана је 2011. на иницијативу митрополита Амфилохија, а недуго по оснивању по благослову почившег митрополита млади доктор теолошких наука послат је да мисионари и врши службу. Архимандрит Евстатије је докторирао на Аристотеловом универзитету у Солуну, а сада, како кроз осмијех каже, мисионари по недођијама Јужне и Централне Америке.
– Дошао сам у Венецуелу 2015. године и затекао два затворена храма. Свештеника није било, због чега сам и послат. Ускоро се обновио литургијски живот и у Каракасу и у Маракају, али сам почео са грчким свештеником сад већ пензионисаним оцем Емануилом Ремундакисом да путујем по Венецуели, да тражим и окупљам исељенике из Југославије од Другог свјетског рата и њихове потомке. Многе сам пронашао, неке нажалост пред саму смрт, нечије потомке, неке који се и дан-данас чуде откуд и одакле је њихово презиме и гдје је та Србија. У Венецуели има мелеза и Афроамериканаца са презименима Поповић, Будисављевић и Јовановић – прича наш саговорник, који је те људе упознао са њиховим поријеклом.
У служби му је касније помагао свештеник Антиохијске патријаршије у Каракасу Павле Пења, Венецуеланац поријеклом из Шпаније, са презименом Васковац, за које се такође претпоставља да потиче из Србије.
– Пошто је он почео да ме мијења и помаже, ја сам по митрополитовом благослову почео да обилазим неке друге земље и ево до данас сам формирао још три нове парохије – у Панами Св. Апостола Петра и Павла, на острву Сан Мартин, гдје још преговарамо коме да се храм посвети, и у Доминикани, гдје сам тренутно, због почетка градње првог православног храма у овом дијелу Кариба који ће бити посвећен Преображењу Господњем а храм је копија Херцеговачке Грачанице. Земљиште за градњу поклонио је Драгослав Илић, који је и послије смрти митрополита Амфилохија остао досљедан ријечи да ће поклонити земљу и помоћи изградњу храма СПЦ који ће бити бисер православне архитектуре на Карибима – истиче отац Евстатије.
С обзиром да тренутно нема просторије, црквене обреде обавља на плажи. Фотографије вјенчања или крштења на обали мора заиста одузимају дах. Наш саговорник додаје да је број вјерника СПЦ у овом дијелу свијета јако мали а православље готово непознато.
– Највећи број православаца дошао је у току Другог свјетског рата са десничарском емиграцијом из Србије и Русије. У Каракасу насеље Катја од пар милиона становника носи руско име због њихових емиграната. Срби који су тада дошли су били образовани, школовани, вриједни и радни, стекли су много тога али су ипак били протерани у туђину гдје је језик и култура другог брачног пара био доминантнији. Били су без велике могућности подршке Цркве и увијек непријатељи своје државе. И дан-данас је слично. Црква се труди колико може, а држава Србија још ништа не предузима да се тим људима додијеле држављанства наше земље – указује отац Евстатије.
И данас одређен број младих из Србије који долазе у Централну и Јужну Америку склапа бракове, али је проблем добијања држављанства за њихове изабранике.
– Унучад и праунучад наших такође немају никаква документа. Амбасаде Србије су или незаинтересоване или имају неспособне људе да би то покренули. Више пута сам писао и жалио се тим поводом, али ништа се није промијенило – наглашава.
Према ријечима нашег саговорника, Срби су у Венецуели увијек имали добре позиције, од љекара до професора универзитета, а Крагујевчанка Света Ловић има свој чувени модни бренд. Српкиње су више пута проглашаване и за мис Венецуеле. Постоји Парк природе под заштитом државе који носи име по човјеку који га је основао – „Зона Протецторада Митар Накицхеновицх/Парqуе Митар“.
Наш саговорник је од тамошње баке Милене из Мериде добио на поклон плантажу кафе од пет хектара и мотел који треба да се реновира.
– Ту моју имовину сам регистровао као Фондацију СПЦ у Венецуели, која ће се од прихода бринути о напуштеним бебама. Чекамо да се стабилизује ситуација али радимо колико се може. Фондација се зове Свети Георгије-Милена у њену част. Бака Милена је хвала Богу жива и да нам још поживи јер је са 85 година пунија живота но нека омладина. У Панами су наши људи млађи од 40 година. Ја сам са 44 најстарији када одем тамо. Омладина која је дошла да ради је вриједна и успјешна. Исто је и на Сан Мартину, Костарики, Доминикани… Деси се да дође неко од домаћег становништва у нашу Цркву, комшија, пријатељ од неког православца, и послије Свете литургије човјек плаче и јеца, говорећи да је православље то што његова душа тражи али да није никада прије чуо ништа о томе – прича отац Евстатије о својим верницима.
Црквену заједницу у Венецуели сада 80 одсто чини локално становништво које је прешло у православље а које нема наше поријекло.
– Ипак је литургија центар нашег и живота и свијета. Нажалост, у матици многи не схватају смисао Цркве и свог живота, тако да ми је интересантније овдје радити са људима које то интересује него са људима у Србији који живе близу храмова али угашеног смисла за живот. Попадали су људи под јефтине утицаје и информације. Све се жели примитизовати и обезвриједити и онда то код људи изазива равнодушност која је веома опасна. Равнодушност не изазива радозналост и знатижељу у стваралаштву и онда човјек постаје паразит овог свијета. Сад објавите неку паушалну информацију ко вози какав ауто и сви га осуђују, а да прође тај исти поп на кочијама са два коња, сви би рекли да је један од та два коња скупљи него неки луксузни аутомобил, да прља улице итд. Невјероватно колико данас људи не живе свој живот, већ брину о туђем. Имате овдје Србе који бјеже од Срба. Од таквих заиста и треба што даље, обично су сами себи тешки, док има оних који се труде да се бар једном у 15 дана окупимо негдје послије Цркве и да се упознамо, повежемо, помогнемо једни другима – каже наш саговорник.
У епархији сада има десетак свештеника из бивше СФРЈ и око 15 оних који припадају СПЦ.
– Морамо имати на уму да ће људи све више да емигрирају и да траже бољи живот, тако да СПЦ мора појачати своје активности у овом дикелу свијета како год може. Једни су емигрирали због Турака, комуниста, рата… Милошевића нема већ 20 година, ове младе генерације га се и не сјећају, али одлазе и сад. Ко мисли да је боље негдје другдје нека проба, али нек' не заборавља ко је, шта је и одакле је. Али и држава не смије да заборави на њих. Не може се емиграција зауставити, али можемо бринути о тим људима. Црква духовно, а држава мора да почне да помаже тим људима у вези с добијањем држављанства за њихове породице и дјецу коју добијају ван граница Србије – указује отац Евстатије.
У Чилеу, Еквадору, Парагвају, Доминикани, Сан Мартину, Панами, Аргентини, Бразилу, Колумбији, Гватемали и Перуу служба се обавља на више језика, јер су присутне различите националности православне вероисповијести.
– Вјера није генетски фактор и није насљедна, свако има своје лично спознање Бога, стога морамо упорно радити и трудити се да од сваког нашег православног верника направимо биће радости Васкрслог Христа како би ту радост поделио и са другима. То треба свједочити на сваком мјесту. Овдје имате два Христа, једног као бебу у јаслицама и другог на крсту распетог, на оба да се само сажалите. Нема оног васкрслог побједиоца смрти који је и смисао живота. Оног Христа који нас подиже из мртвих и даје нам живот вјечни који требамо свједочити и слиједити његов пут Новог завјета Свете литургије до Царства небеског. Као што каже свети Филарет Московски: „Као што је Христос својим Васкрсењем скрхао паклена врата и отворио нам излаз из њега, тако је својим Вазнесењем отворио небеска врата и отвара вјернима улазак у рај. А ми Срби смо иначе есхатолошки народ тако да нам нема друге“, поручује архимандрит Евстатије Аздејковић.
Вера је особина храбрих и интелигентних
– Свима желим срећан Васкрс и радост васкрслог Христа да обасја наше животе која је и смисао живота, али да је и они који још нису нашли ту смисао пронађу што прије. „Ако Христос није устао, узалуд вјера наша.“ Вјера је ипак особина храбрих и интелигентних људи, јер кукавице немају особину да вјерују и да схвате много тога, зато се одлучују на предају и тако и нестају. Ово нам свједоче и житија светих. Данас ипак у овом савременом свијету храмови су пуни младих, перспективних, учених и даровитих људи, тако да неке раније фразе атеистичких режима да су у Цркви само затуцани и глупи људи нису никад ни биле истина.
Поносан на свој народ
– Као православни свештеник српске националности, без пардона могу да кажем да сам поносан на мој народ како у отаџбини тако и у расијању, али нарочито овдје у Јужној и Централној Америци. Ко не познаје или не воли свој народ, или има срчану ману – рођен је без љубави, или слијеп поред очију и глув поред ушију. Мислим да је овај континент уопште простор гдје се исказује сав квалитет човјека. Нуди му толико тога да успије али још више тога да страда и изгуби себе за сва времена у сваком погледу.
Нису само људи у мантији носиоци православља
– Не треба православље гледати само кроз људе у мантији јер нису они једини проповиједници православља. Мислим да су они у ствари посљедњи који данас то раде, имамо више цивила који то чине боље и богоугодније. Мој ментор код кога сам магистрирао и докторирао у Солуну је Кипранин Теодорос Јангу, ректор Аристотеловог универзитета, отац шесторо дјеце и човјек је цивил. Када га је један Американац из Алабаме, студент, питао како је могао да постигне и каријеру и породицу, он му је рекао да је живио живот и тако постизао све, али да је каријера оно што је иза а не оно што је испред тебе. Грци обично кажу зграби живот и живи га, отимај од живота. То данас треба омладини. Све што сте проживјели је ваша каријера, а не оно што вам обећавају, нарочито неки умишљени моћници и то још уз уцјене. Да бисте нешто успјели данас, морате то заиста и жељети. Проблем данашњег човјека је што не зна шта жели. Изгубио је смисао, јер живи пребрзо и прима пуно информација, које му уопште нису потребне.
Шта Ви мислите о овоме?