Na 28. republičkom literarnom konkursu "Svetosavlje i naše doba" učenika srednjih škola, učenik trećeg razreda Gimnazije "Jovan Dučić" Anastasija Tomić dobila je pohvalu.
Dodijeljene su prve tri nagrade i dvije pohvale.
Prema riječima Anastasije Tomić ova pohvala za nju znači mnogo.
"Rad na temu 'Pred ikonom Svetog Save' sam napisala inspirisana svim događajima koji su obilježili protekli period, a posebno litijama koje su držale srpski narod na okupu. U kategoriji učenika srednjih škola od 80 literarnih radova iz 38 škola, moj rad je osvojio prvu pohvalu. Do ovoga rezultata sam došla uz pomoć profesorke - mentora Veselinke Kulaš", istakla je Anastasija.
Konkurs je raspisan od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, Katihetskog odbora Eparhije bačke i Udruženja vojvođanskih učitelja. Na ovom konkursu učestvovali su srednjoškolci iz Republike Srbije i Republike Srpske.
Tema: Hram Svetog Save, podtema: Pred ikonom Svetog Save; Anastasija Tomić, III-1, JU Gimnazija „Jovan Dučić“, Trebinje; nastavnik: Veselinka Kulaš, POHVALJENI RAD
Hram Svetog Save
Pred ikonom Svetog Save
U sutonu zlatnom, gde spojiše se nebeski svod i plavetna tišina, okrenuh se Tvom pogledu da udahnem duboko minut tvoga mira. Dovela me potreba za utehom, da izbegnem beznađe, da razmrsim neke unutrašnje čvorove... Izgubljeno, bledo, stoji Tvoje čedo i čeka misleći da sreće možda ima negde. Da će možda pred Tvojim likom i tihim plamenom treperave sveće pronaći odgovor za svoja pitanja, za spasenje.
Ti si prvo naše slovo, naša čitanka, a neke nemuštosti i praznoslovlja naviru danas poput bujice; davno si nam osvetlio kuću praveći prozore, izbavio si nas kroz kovitlace mraka sekući ga na četvoro, a neka gluva tama ponovo preti da proguta naše staze, da utrne Tvoju sveću. Ti si izmirio braću, a tvoja čeda upiru prstom mržnje jedan na drugoga. Visoko su čista nedeljna jutrenja odzvanjala u svodovima, zar da ih sada mukla tišina popije, da pozoblje zrnca tamjana? Je li sve naše utihnulo, zaronilo duboko u daleke zemljine pore. Kada ćemo ponovo zajedno piti krepkost sa Tvoga izvora? Ja sada, stojeći mirno, nepomično i krotko pred likom Tvojim, srce otvorih, u trenu ono progovori jecajem. Molim Tebe, pute srpskoga roda, ne ostavljaj nas vrisku ove noćne tišine. Vrisku strele, koja lebdi i vreba, noću i danju.
Bez Tebe, beskrvni i nemoćni, ne osećamo sopstveno biće. Ako skloniš svoje belo, sveto lice od svoga jedinog roda, sklanjaš nam sunce, ostaje tama, a sa njom svi gresi zemaljskog života. Moleći Tebe, ja sklapam svoje uplakane oči. Tihi povetarac glasno mi govori da prestanem da jecam. I da Ti se molim jače.
Osetih da blagi talas uplovljava u mene, da bezbroj srca pulsira u mome srcu jedinstvenim bilom. U noći se, kažu, poznaju i čuju glasni osećaji otkucaja duše. Moja duša oseća sad Tvoje prisustvo, snagu Tvojih reči i čudesnu povezanost sa mnogima pre mene. Možda su isto ovako stajali. I pred likom Tvojim pokorih svoju glavu. Ne, nećemo pasti, ne možemo izbrisati sebe. Odbranićeš nas od svih pošasti.
Koliko kao hrišćani, osvetljeni likom Hrista, toliko kao Srbi, vođeni smo likom Simeonovoga sina! Bez vere praotaca što nam je Ti prenese, bili bismo nemi, bez osećanja dubine i tajne čoveka. I polako, pognutoga vrata, počinjem da shvatam da bez Tebe, Savo, ne bi srpski narod osećao istoriju ni tajnu iskona. Na usnama jednog Tvog krhkog, malog, nemirnog čada reči molitve postale su živo tkanje.
I dok očima budem gledala, neću stezati svoje srce pred Tobom, pred tihom a snažnom strujom ljubavi. I kad polako budem sklapala oči, mirno ću predati svoje telo jer ću sačuvati dušu - da pred Tebe čista stane. Nemoj me, Savo, ostaviti sada, nemoj nas, Sveti, ostaviti nikad.
Šta Vi mislite o ovome?