IMG_20210428_22380.jpg

На 28. републичком литерарном конкурсу "Светосавље и наше доба" ученика средњих школа, ученик трећег разреда Гимназије "Јован Дучић" Анастасија Томић добила је похвалу.

Додијељене су прве три награде и двије похвале.

Према ријечима Анастасије Томић ова похвала за њу значи много.

"Рад на тему 'Пред иконом Светог Саве' сам написала инспирисана свим догађајима који су обиљежили протекли период, а посебно литијама које су држале српски народ на окупу. У категорији ученика средњих школа од 80 литерарних радова из 38 школа, мој рад је освојио прву похвалу. До овога резултата сам дошла уз помоћ професорке - ментора Веселинке Кулаш", истакла је Анастасија.

Конкурс је расписан од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Катихетског одбора Епархије бачке и Удружења војвођанских учитеља. На овом конкурсу учествовали су средњошколци из Републике Србије и Републике Српске.

Тема: Храм Светог Саве, подтема: Пред иконом Светог Саве; Анастасија Томић, III-1, ЈУ Гимназија „Јован Дучић“, Требиње; наставник: Веселинка Кулаш, ПОХВАЉЕНИ РАД

Храм Светог Саве

Пред иконом Светог Саве

У сутону златном, где спојише се небески свод и плаветна тишина, окренух се Твом погледу да удахнем дубоко минут твога мира. Довела ме потреба за утехом, да избегнем безнађе, да размрсим неке унутрашње чворове... Изгубљено, бледо, стоји Твоје чедо и чека мислећи да среће можда има негде. Да ће можда пред Твојим ликом и тихим пламеном трепераве свеће пронаћи одговор за своја питања, за спасење.

Ти си прво наше слово, наша читанка, а неке немуштости и празнословља навиру данас попут бујице; давно си нам осветлио кућу правећи прозоре, избавио си нас кроз ковитлаце мрака секући га на четворо, а нека глува тама поново прети да прогута наше стазе, да утрне Твоју свећу. Ти си измирио браћу, а твоја чеда упиру прстом мржње један на другога. Високо су чиста недељна јутрења одзвањала у сводовима, зар да их сада мукла тишина попије, да позобље зрнца тамјана? Је ли све наше утихнуло, заронило дубоко у далеке земљине поре. Када ћемо поново заједно пити крепкост са Твога извора? Ја сада, стојећи мирно, непомично и кротко пред ликом Твојим, срце отворих, у трену оно проговори јецајем. Молим Тебе, путе српскога рода, не остављај нас вриску ове ноћне тишине. Вриску стреле, која лебди и вреба, ноћу и дању.

Без Тебе, бескрвни и немоћни, не осећамо сопствено биће. Ако склониш своје бело, свето лице од свога јединог рода, склањаш нам сунце, остаје тама, а са њом сви греси земаљског живота. Молећи Тебе, ја склапам своје уплакане очи. Тихи поветарац гласно ми говори да престанем да јецам. И да Ти се молим јаче.

Осетих да благи талас упловљава у мене, да безброј срца пулсира у моме срцу јединственим билом. У ноћи се, кажу, познају и чују гласни осећаји откуцаја душе. Моја душа осећа сад Твоје присуство, снагу Твојих речи и чудесну повезаност са многима пре мене. Можда су исто овако стајали. И пред ликом Твојим покорих своју главу. Не, нећемо пасти, не можемо избрисати себе. Одбранићеш нас од свих пошасти.

Колико као хришћани, осветљени ликом Христа, толико као Срби, вођени смо ликом Симеоновога сина! Без вере праотаца што нам је Ти пренесе, били бисмо неми, без осећања дубине и тајне човека. И полако, погнутога врата, почињем да схватам да без Тебе, Саво, не би српски народ осећао историју ни тајну искона. На уснама једног Твог крхког, малог, немирног чада речи молитве постале су живо ткање.

И док очима будем гледала, нећу стезати своје срце пред Тобом, пред тихом а снажном струјом љубави. И кад полако будем склапала очи, мирно ћу предати своје тело јер ћу сачувати душу - да пред Тебе чиста стане. Немој ме, Саво, оставити сада, немој нас, Свети, оставити никад.