Долазак владике Атанасија на трон Светог Савe, на чело богомчуване Епархије захумско-херцеговачке и приморске 28. јуна 1992. године значило је једну важну поруку за православни живаљ у Херцеговини - био је то почетак повратка Богу послије 47 година.
Дочекало је тадашњег владику много штошта у Херцеговини. Народ се силом прилика одвикао од молитви, бројни нису били крштени, а цркве и храмови били су запуштени, без игдје иједног монаха. Оно мало вјерујућег народа што се и током Југославије сабирало око цркве с радошћу је дочекало владичин долазак у дједовину Светог Саве и родну груду Светог Василија Острошког и Тврдошког.
Владика је тада пред себе поставио важан задатак – да ниједна душа не буде да није крштена, јер је и пред Богом и пред народом као пастир одговоран за своје стадо, које је већ увелико било скренуло са пута вјере и спасења.
Свјестан свих посљедица које је пређашњи друштвено-политички систем оставио на народ, владика је организовао бројна колективна крштења, а ријека Требишњица постала је велика крстионица. У новом Јордану у долини Тврдоша свету тајну крштења примили су тих деведесетих година бројни Требињци и Херцеговци.
Владика је крстио свакога ко је то пожелио. Није било изузетака, па се и сада по Херцеговини, посебно у Требињу препричава о "чудима" у Требишњици којима су присуствовале "ријеке људи", чекајући да постану дио Цркве и прађедовске вјере православне.
Није се владика, кога су од миља звали Таса, либио да буде и кум бројним новокрштеним душама. Тако се и сада препричавају анегдоте оних којима је блаженопочивши владика био кум. Једна Требињка која је требала да буде кума у Београду затражила је у Епархијском дому у Требињу крштеницу. Један млади свештеник чувши њен захтјев рекао је да ће је добити, али да треба да сачека два-три дана, да је таква процедура за свакога. Иако јој се журило, помирила се са чињеницом да ће јој крштеницу морати слати накнадно аутобусом, јер је ипак кума па у Београд треба да дође који дан раније прије самог вјенчања. Али, кад је свештеник питао за име кума и чуо од ње да је то извјесни Атанасије, било је јасно да је то кумче преосвећеног владике херцеговачког. Умјесто два-три дана крштеницу је добила за сат времена. Ипак је вама, рекао је тихим гласом млађани свештеник, кум наш владика. У том тренутку као да је на трен заборавио да је владика био кум бројним Требињцима, посебно дјеци.
И тако је владика постао синоним Херцеговине, воља Божија на земљи и истински пријатељ и пастир сваког Херцеговца.
Пред владиком су се тек тада почеле низати нове обавезе. Све више цркава је порушено, бројна гробља су оштећена, народ је био на првим линијама фронта, а он, насљедник светог херцеговачког трона, осјећао је као обавезу да ако треба и погине од метка али да са својим народом буде у рововима, обилази рањене и сахрањује синове јединце који су свој живот положили за слободу.
И управо је за њега слобода била највиши идеал, идеал који је посебно цијенио, коме се истински радовао и кога је бранио по сваку цијену па и онда када би знао да ће због тога бити "разапет" од истих оних који су жељели да је укину или ограниче. Био је то строг владика, али срца и душе дјечије. Био је то теолог каквог тешко да ће род православни имати у скоријој будућности - такве разбористости, мудрости и знања да га је цијели православни свијет од Цариграда, преко Москве, Призрена и Солуна до Јерусалима и Дамaска цијенио и поштовао.
Био је то први владика послије 118 година чији су се земни остаци спустили у херцеговачку земљу, исту ону којој је годинама служио, за коју се годинама молио и чије је гријехове годинама носио на својим леђима и на својој души.
Био је и остао владика бесмртног имена, према коме сваки Херцеговац од Прења до мора гаји пијетет и на ногама спомиње његово име.
Шта Ви мислите о овоме?