„Nije i Boga mi ovi đed dobro“, reče najstariji sin. Starac je u ćošku, pored ognjišta, gdje je vatra plamenom milovala verige, huktao, nabrajao i stenjao. „E jadna majko šta me snađe u ove dane. E kuku mi i uzočas“, mrsio je sebi kroz brkove.
„U Trebinje ga voditi moramo. Nema nam druge. Ujutro ćemo ga opraviti. Na dorata, pa šta god Bog i dobra sreća daju“, složiše se. Neko pomenu da treba povesti sa sobom i kuma Todora iz obližnjeg sela. „Šaldžija je, obveseliće ga, a zna i neke ljude u bolnicu. Mogu valjat“, svi su se složili da Todor treba da bude dio povorke.
Ujutro je sitna kiša rominjala kada su đedova dva sina, kum Todor i najstariji unuk krenuli preko sjenokosa prema Trebinju. Đed se na doratu ravnomjerno ljuljao i bogoradio. A sve ona zavrata malo, malo pa sa glave... Kako su se primicali, đed je sve više jaukao, dok kum Todoro nije zavikao.
„Ja te Boga mi slušati ne mogu kako kukaš, nego da mi dignemo jednu onako zajednički pa ako je umirat, da s pjesmom te Hristosu pošaljemo“, ljutnu se Todor, a ostali nemajući kudikamo počeše.
„Evo braće i jarana
S Ljubomirskog polja ravna“
Podiže đed oko, nasmija mu se brk pa se i on uključi. A oni zagrlili se, iskrivili vratove i zapeli iz petnije žila. Čini nam se idu u utrobu zemlje. A onda iz pradubine, ponornice zahuče i iz njih krene do neba strašna grlena jeka.
„Oj đevojko Bojana,
Bojna, Bojna, Bojana...“
Pjeva đed, a onda ga odjednom obli hladan znoj.
„Skini me, na zlo mi svanulo zabolje me u dno stomaka“, zajauka. Oni ga skidoše a on iza jedne kukrice, skide prtenice, zadrža se dva minuta, pogleda poda se i okrenu se, pa reče: „Evo me ništa ne boli“
„Pa šta se dogodi“, upita ga kum Todor. Da prostiš, kaže đed, malo krvi popišah i ispade iz mene kamen ko piljak.
„Nije tebi ništa. Okreći dorata. Curik“, reče kum Todor.
Dok su se kući vraćali ponovo je pjesma odjekivala, a ukućanima ništa nije bilo jasno.
Prođoše godine, đed je još dugo godina poživio, a priča o čudesnom izliječenju pjesmom ostala je i danas.
Šta Vi mislite o ovome?