Baka Koviljka...

Danas u Spomen sobi: „Dušo moja, slikaj me pored mog sina“, kroz suze je rekla, okrenu se prema meni i pomilova fotografiju na crnom mermeru.

„Ovo je moj sin i junak. Samo sam njega imala“, poljubi vrhove prstiju, pa nježno pomilova lice svog djeteta. Dječak sa mermera imao je lijep osmijeh. Zamišljam gdje je mogao da se fotografiše. Možda na moru sa djevojkom, možda u JNA, možda sa društvom, u šetnji...

„Vidiš kako mi je lijep. A majka ga je tri puta sahranjivala. Tri puta. Ubiše mi ga u Nedžarićima“, kaže baka Koviljka.

Prije koju godinu umro joj je i muž. Baka Koviljka nikoga više nema. Ima samo fotografiju na mermeru, suza i boli napretek. Dugo godina čeka da smrt dođe po nju. Predugo. Baka Koviljka jedva hoda i ne čuje skoro nikako.

„Imam problema, jedva hodam i slabo vidim i čujem“, reče mi nesigurno koračajući.

Dugo smo hodali. Baka Koviljka je i dalje plakala.

„A evo sada moram kod 'očnog'. Možeš li mi sinko pomoći da pređem ulicu do taksija", rekla je Kovilja.

Pozvao sam taksi, a vozač se parkirao desetak metara od nas. Polako smo hodali preko pješačkog prelaza. Uhvatio se red i sa jedne i sa druge strane puta. Neki su se ponudili da pomognu. Samo se iz jednog 'bijesnog' automobila čula 'bijesna' sirena i muzika. Izobličena faca, žena, sređena i 'namontirana' po posljednjoj modi ljutito je mahala rukom.

Pjeneći na usta požurivala je baku Koviljku da uđe u taksi.

“Šta je više, šta se čeka“, „dama“ je pjenila.

Baka Koviljka je nije čula. Nije čula ni sirenu, jer već dugo ne čuje. Nije vidjela ni bijesnu šoferku jer već dugo ne vidi. Njeno srce, vid, sluh i sve što ima su na mermernoj ploči u Spomen sobi.

Baka Koviljka čeka smrt da dođe po nju. A ja..., ja sam danas još jednom umro. Od stida.