Piše Milan D. Špiček - Cuba libre

Cuba Libre, kažem šankeru, kasnije saznam da se zove Migel, i naslonim se na Starca, kao da smo zajedno lovili ribu na Dunavskom rukavcu.

• Estimado señor, esto no es Cuba Libre. Daiquri esta aquí. Ralla el gran Hemingway y no sabes lo que esta bebiendo. Gospodine ovde se ne pije Cuba Libre. Diaquri. Naslonili ste se na velikog Hamingveja a ne znate šta je pio.

          Daj, leba ti taj Daiquri.

          Visoka čaša s nogicom,  nešto belo ko prokisli jogurt i slamčica: vidi ti matorog jarca, ruku bih dao da je dok je umakao pero u mastilo i pisao o starci u moru i Mobi Diku, pio Cuba Libre, kad ono, neki bućkuriš. Zašmurim i srknem. Mamu mu, pa nije on naivan, jeste koktel, ali greje kao naša brlja kada stigne do pupka. Osnova rum i kokos.

• Usporite malo, kaže gospođica Sally, moj prevodilac i vodič kroz glavni grad komunističke Kube, rođena Slavica, Šapčanka koja je pre osam godina došla na Kubu, naletela na Gospodina iz Pariza, otvoreno mu rekla da želi stalno da živi u Havani i gle čuda, san joj se ostvario. Vrlo brzo taj poriv osetiću i sam. Izlazimo na svež vazduh iako mi šef ženskog benda i glavna pevačica namiguje i dodaje Holaa! To hola znači zdravo, dobar dan, kako si, laku noć ali i rado bih prošetala s tobom i negde popila mohito, a možda i nešto više. Izlazimo iz mirisa Daiquria i preglasne, ali inspirativne muzike, a napolju red kao da se nešto deli na tačkice i opet muzika, na ulici, pred kafanom i opet salsa, najpoznatiji kubanski proizvod za oči i maštu. U Havani, glavnom gradu Kube, u Trinidadu i Santa Klari ili, svejedno, svuda se igra i peva, dele poljupci i zagrljaji, pije pivo ne samo zato što je najjeftinije već što je pivo nacionalno piće i što džeparac ne može da izdrži Cuba Libre ili Mojito, jer koštaju u proseku 5 CUCa na kojima nisam zapazio da su ukrašeni Velikim Vođama. Na lovi od 3 CUCa kratko vreme bio je samo nacionalni junak Ernesto Čegevara, za Kubance kratko Če.

          Prosečna plata je izmedju 20 i 25 dolara ili kubanskih CUCa.

          Među raspevanim sirotanima, najnežnijih ljudi koje sam sreo na zemaljskoj kugli, koji se prilikom svakog susreta ljube u obraz, ako su mešoviti ili grle i tapšu  ramena ako su muškići, proveo sam skoro dvadeset dana, i već drugog kao i moja Šapčanka Sally, kada sam, na trgu Plaza San Franzisko naleteo na Caballero de Paris, i kada sam ga jednom rukom, gore povukao za bradu, drugom držao za ruku i istovremeno čepio mu levu nogu, pozlaćene delove skulpture, iz neobjašnjivih razloga poželo sam ne da živim u Havani već da mi Caballero ispuni želju i vrati vreme Tita, tačkica, radnih akcija, letovanja na Jadranu za DŽ, kupanja na Šećerancu ili Partizanovom na Adi ciganliji, jednom rečju u vreme kada smo imali sve što danas imaju Kubanci i kada smo zaključavali kućerke na Čukaricama i Vračarima a kjuč  ostavljali okačen na ekser štoka od ulaznih vrata, ali, pod uslovom: da budemo srećni kao što su srećni Kubanci koji danas, u 21. veku imaju ono što smo i mi imali pre pola veka, a to je ljubav. Ova reč i one dve Cuba Libre pišu se velikim slovima.

          Na Kubu sam sleteo Er Basom Aeroflota, dan posle sveopšteg glasanja za novog predsednika Republike, koji je i premijer, i premijerka i generalni sekretar Partije i još po nešto kad stigne. Bio sam zapanjen: nigde nisam video ni jedan jedini plakat ili parolu, recimo: “Zato što volimo Kubu. Raul Kastro”! Ni jedan plakat, ni jedno obeležje da je taj dan bio veoma značajan za budućnost poslednje Komunističke zemlje iz prvog komšiluka velike i jedine i najdemokratskije Amerike. Kada sam posle nekoliko dana, moju komšinicu senjoru Ilku (dobila ime u vreme kada su se Karibima šetali Rusi, a i danas, samo kao turisti, ali arogantni kao da su Caballerosa uhvatili za bradu – upoznao sam Nataše, Olge, Marije, ko je premijer, ona je slegla ramenima i rekla “Ni siquiera se de que me preguntas. Nisam sigurna ni šta me pitate”.

          Najveće tri, ne dve, ličnosti Kube su Fidel Kastro, Ernesto Če Gevara, ali, najpopularniji je bio i čovek iz naroda Camilo Cienfuegos (Kamilo Sijenfuegos), kome su na dan proglašenja Cuba Libre, klicali iz jedanaest miliona grla multirasne zemlje.

          Kada je Camilo sišao s bine, Fidel ga upita: ”Šta sad posle tebe ja da radim?”.

          Kamilo ga potapša po ramenu, a nije morao, mogao je da ga odjebe, izašao pred masu i doslovno rekao: ”A sad, najveću među nama Fidel Kastro!”

          Nije prošlo ni pola godine od ustoličenja Fidela za sve, kada je prostrujala ostrvom vest da su avión u kome se nalazio narodni tribun Camilo Cienfuegos, srušili tamo, neki idioti sa maskama. Ko su bili maskirani kreteni ni do danas nije utvrđeno. Na spomeniku Kamila Sijenfuegosa, dal’ ironično, verovatno ne, ili iz istorijskih razloga, piše: ”Dobro ti ide”. To je Camilo došapnuo Fidelu dok je posle njega držao osmočasovni govor srećnom narodu koji je dobio Cuba Libre.

          U zemlji koja gaji najbolji duvan na svetu, nisam sreo klinca koji puši, ni omladinca ni seniora. Žene!? Nipošto. Narod vodi zdrav život. Bavi se sportom ili gluvarenjem što je jedan ogranak atletike. Zato su čvrsti i tanušni. Puše stariji koji nose beretke na kojima je petokraka ili lik Če Gevare, a koji, u otrcanim farmerkama, sa majicama punih ordenja za zasluge a skoro bosi a i šta će im patike kada je temperatura 30 C, osmehuju se turistima i uvek su na raspolaganju. Ako ne znaju jezik, neverovatno koliko su im na glavi sedeli Ameri a ne znaju američki, uhvate stranca za ruku i odvedu ga ne željeno mesto. Neko primi jedan, dva CUCa (jedan evro) a taj koji je dao CUC je najčešće poreklom iz Srbije. Verujete mi na reč.

          Hotel “Nacional” ima svojevrsnu muzejsku postavku: to je prostor u kome su boravili mafijaši i čija “oruđa” i oružja stoje kao svedoci jednog vremena kada je Kubom vladala Koza Nostra i ostale nostre. Tek od dolaska Raula Kastra na vlast, Kubanci su stekli pravo da ulaze u hotele jer je dotle postojao strah da su američki bakcili toliko jaki da i danas mogu da zaraze mlade. Raul Kastro im je dozvolio da se bave i privatnim biznisom, pa makar to bio bici-taxi, coco-taxi ili Ševrolet iz doba Al Kaponea. Verovatno će uskoro i legalno putovati u inostranstva. S pasošem Kuba Libre.

          Kubanci retko jedu hleb ili ga kupuju i vreme happy hour. Zato je bajat. I ja sam kod senjore Estere zaslužne kubanske umetnice, glumice, koja je otkupila pozorište i pretvorila ga u svojevrsnu besplatnu školu salse, karatea, slikarstva, vajarsta, učenja rada na kompjuteru, i privatni hotel, jeo svakog jutra za doručak. Menu: bajat hleb, kriška lubenice, kriška papaje, jedna banana, mango, dve šnite neke salame bez ukusa i mirisa, belog sira istog kvaliteta, koji liči na naš švabski, dva parčeta kačkavalja, kafa ili čaj, ja čaj po želji, i ništa mi nije falilo. Štaviše, da prostite, za dva dana od ovakve kombinacije popravila mi se flora i fauna u stomaku. Debelom.

          Školaraina je besplatna a svaka škola, kao nekad što bi rekao pesnik, ima svoju boju: bele bluzice a devojčice i dečaci suknjice i pantalone bež boje

          Najčešće sam za ručak jeo jastogas grila i pio crno  kubansko Tinto vino. Jastog je uvek bio servirán sa gomilom povrća. To je s muzikom, orkestri nemaju plate već koliko dobiju od srbadije a oni su najizdašniji, koštalo oko dvadesetak CUCa. Najeo sam se bez bojazni ovog raka do sledećeg odlaska među srećnu sirotinju. Ako Bog da ili mi želju ispuni Caballero de Paris.

          U jednom majušnom hotelu, iza Plaza Vijala, jedna skromno uređena soba pretvorena je u spomenik Ernestu Hemingveju koji je kada se doselio na Kubu neko vreme tu živeo. Kada je doneo definitivnu odluku da na Kubi ostane i da srče Daiquiri, preselio se na imanje udaljeno dvadesetak kilometara od centra La Habane. Ne znam koliko je imanje, ali, ovakve kuće viđao sam samo u filmovima. Ulaz nije bio dizvoljen ali sam mogao da fotkam do mile volje kroz vrata i prozore. Pitao sam jednu ljupku hostesu, koliko je plaćao struju i infostan nije znala da odgovori, ali su u Floridi, gde je ovekovečen u realnoj veličini kako sedi za šankom, svi su znali odgovor na pitanje: ”Kako je sirotan išao kući kad se nacirka?”

          Kako, smejali su se Kubanci koji listom imaju zube kao bisere: nosila ga cela Kuba i to na prstima da se Starac ne probudi.

          Fidel se sreće tek po nekim muzejima, ali, Če, Če je svuda: u stanovima, kafanama, muzejima, na ulicama, na slikama, majicama, duksevima, privescima. Kad pitaš ko je bio Če svi upitani stavljaju ruku na srce i saginju glavu. Ne progovaraju ni reč.

           Na trgu gde se lovi WF upoznao sam Maibu.. Munula me u leđa i pitala jel’ imam karticu za telefon (jedan sat za WF jedan CUC). Rekoh, ne. A onda smo počeli da ćaskamo kao da se poznajemo od moje osnovne škole u koju sam išao još u prošlom veku. Ona dovoljno nije znala engleski a ja kao da sam bio u španskom selu. Ali, znate nas Srbe. Odlično mlataramo rukama. Uveče sam je izveo na Plaza Vijala. Popili smo po mojito a onda sam joj ponudio da nešto prezalogaji. Znala je da odabere. Kada smo krenuli u noć i zastali na početku moje ulice koja se noću zatvarala i pretvarala u muzičku scenu gde se igralo i pevalo i pilo do u ranu zoru, saznao sam da ima 17 godina. Ali, nije ono što ste pomislili. To na Kubi ne postoji. A ako postoji, onda se drugačije zove. Teško mi je da napišem: glad. Pozvao sam Bici-taxi (preuređen bicikl sa dve fotelje za goste i vozačem) i CUCnuo joj u šaku ni sam ne znam koliko CUca. Nešto me, nisam svetac, najednom zabolelo u stomaku.

          Sreli smo se još nekoliko puta. Vodali se po Staroj Havani, pili mojito, ona je jela škampe, najčešće, ali sam u njenom ponašanju i pogledu osetio da mi je beskrajno zahvalna što joj ništa zauzvrat nisam tražio. Ja, budala, rekao bi moj drug Morka.

          Kada je zašla u susednu ulicu na toj čudnoj napravi, skapirao sam da se nalazim ispred Floride u kojoj je sedeo veliki Ernest. Iskoristio sam kubansku slabost prema trudnicama, deci i Ćopićima ili što bi Bata Životinja rekao Šantićima, čičama sa štapovima i preko reda ušao jer oni svuda imaju prednost. Šefovica orkestra me prepoznala ili je folirala svejedno, doviknula mi Hola, ja sam zauzeo mesto pored Hemingveja i Miguelu drsko rekao da mi da piće.

          Muguel me pogledao, oćutao, jer je verovatno iz mog pogleda video da želim  piće koje ima veoma važno značenje, za mene, ali pre svega za srećne sirotane sa ovog bajnog ostrva: Cuba Libre.

Piše: Milan D. Špiček - tekst je objavljen uz dozvolu autora.