У Музеју Херцеговине у Требињу промовисана је књига „Заборав је стаза ка нестанку“ аутора Тихомира Елаковића. Његова прва збирка садржи 25 епских пјесама инспирисаних традицијом, патриотизмом, херојским моралом и православљем.
Елаковић је на књизи интензивно радио више од десет година. Збирка је подијељена на тематске цјелине, међу којима су „Бесједа о забораву“, опус посвећен његовим страдалим саборцима, те пјесме о Другом свјетском рату, ратним дешавањима деведесетих година и историјским личностима.
Према ријечима аутора, то су епске приче преточене у пјесме.
„Говоре о страдању српског народа и о мојој личној борби да се та страдања не забораве, јер смо ми народ који је склон забораву. Моја пјесма ‘Старчеви снови’ почиње стиховима: ‘Српски народ вјеран забораву, вјечно под мач већ сјечену главу. Па не слути шта га опет чека, половином двадесетог вијека’“, рекао је Елаковић.
Прву пјесму написао је 1996. године, а три деценије касније објављена је његова прва збирка епске поезије.
Инспирацију за писање види у дужности оних који су изашли из Одбрамбено-отаџбинског рата да оставе траг младим генерацијама, како би памтиле прошлост и како се историја не би понављала.
„Треба да упамтимо наше хероје, јунаке који су дали своје животе да ми живимо у слободи. Сваку пјесму коју сам написао настојао сам да поткријепим историјским чињеницама“, навео је Елаковић.
За себе каже да је обичан грађанин, поријеклом Требињац, који се из Сарајева након Дејтона вратио на земљу својих предака.
„Бавим се писањем, а у припреми имам један прозни роман заснован на страдању сарајевских Срба, који говори о предратном стању у Сарајеву, мом ратном путу и стању након Дејтона“, истакао је Елаковић.
Промоцију су употпунили гуслари, који су отпјевали двије његове пјесме — „Посљедњи поздрав војводи Славку Алексићу“ и „Страдање Јола Савовића“.
О књизи су, поред аутора, говорили новинар Небојша Колак и историчар Петар Милошевић.
Шта Ви мислите о овоме?