Ника и Ена Вртикапа: Најмлађе требињске везиље чувају традицију и помажу другима

Дванаестогодишња Ника и седмогодишња Ена Вртикапа из Требиња, иако још дјевојчице, већ су праве чуварке херцеговачке традиције. Ове талентоване сестре баве се традиционалним везом, учествују у хуманитарним акцијама, а уз бројне школске и ваншколске обавезе проналазе вријеме и за музику, спорт и дружење. О својим интересовањима, успјесима и плановима говориле су у „Теми јутра“ Радио Требиња.

Ника се традиционалним херцеговачким везом бави више од четири године, а прве кораке научила је на радионицама у Музеју Херцеговине, које је водила Сена из Удружења „Васила“.

„Једног дана другарица је дошла код мене и понијела вез. То ми је изгледало много занимљиво и лијепо, па сам молила маму да ме упише на радионице. Тако сам почела и до данас сам извезла много радова. Било ми је важније да научим традицију херцеговачког веза него да се хвалим како то знам да радим“, истакла је Ника.

Старију сестру убрзо је почела да прати и Ена, која је данас једна од најмлађих требињских везиља.

„Гледала сам Нику како везе и мени се то свидјело, па сам и ја пожељела да научим. Мој први рад била је овчица, а други медо. Мислим да Ника најбоље везе, па мама, па ја, јер ја још учим“, испричала је Ена за Радио Требиње.

Њихови ручни радови красе породични дом, али су многи завршили и као поклони драгим људима. Своје умијеће представљале су и на Херцеговачком сијелу и изложби у Музеју Херцеговине, гдје су изазвале одушевљење посјетилаца.

Посебно мјесто у њиховим активностима заузима хуманитарни рад. Заједно са мајком учествују у припреми хуманитарних базара Удружења „Дјеца дјеци“, у сарадњи са „Фиорелино дизајном“, а биле су и учеснице недавне хуманитарне вожње бициклима.

„Припреме за базар су увијек трка и фрка, али успијемо да се организујемо. Када све прође и видимо колико су задовољна дјеца којој је помоћ потребна, мени буде пуно срце. Мислим да је важно да дјеца одмалена уче да помажу другима, јер ће тако, када порасту, бити добри људи и знати како треба да поступе“, поручила је Ника.

Ена каже да јој није жао када неко купи њен рад на хуманитарном базару.

„Драго ми је што ће то некоме донијети срећу. И ја се лијепо осјећам када некоме помогнем“, рекла је Ена.

Поред веза и хуманитарног рада, Ника је успјешна и у музици. Ученица је Музичке школе, свира флауту, а на Републичком такмичењу музичких школа освојила је прву награду. Чланица је и Бициклистичког клуба „Вучји зуб“.

„Још када сам имала три године, код рођаке сам видјела флауту и много ми се свидјело како изгледа и звучи. Од тада сам жељела да је свирам. За такмичење сам се припремала годину дана, а наставница ми је увијек помагала. Пред наступ имам трему, али замислим да свирам само њој и онда ми буде лакше“, испричала је Ника за Радио Требиње.

Млађа Ена, ученица другог разреда основне школе, тренира фолклор, воли да посјећује библиотеку, а посебно се радује предстојећем наступу у Љубињу. Омиљени школски предмет јој је математика, а жеља јој је да, када мало порасте, упише и музичку школу.

„Вољела бих да свирам клавир, као моја тетка, да она може да ме учи. Волим и фолклор, а учимо нове кораке и спремамо се за наступ“, рекла је Ена.

Иако имају много заједничких интересовања, сестре признају да се понекад и посвађају, а Ника кроз осмијех каже да се млађој сестри најчешће мора попустити. За успјешно усклађивање бројних обавеза посебно су захвалне мајци, која им пружа велику подршку.

Ника је своје знање традиционалног веза већ пренијела и једној другарици, која се доселила из Швајцарске, а вољела би да се што више њених вршњака заинтересује за ову стару вјештину.

„Најљепше је што се дружимо док радимо, а посебно када видимо задовољство људи којима поклонимо или продамо неки рад. Тада је и нама пуно срце“, истакла је Ника.

Иако ужива у музици, Ника би у будућности вољела да буде учитељица, по узору на своју учитељицу Милијану Шарић, док Ена машта о полицијском позиву.

На крају разговора, Ника је поручила да би од свега што је до сада научила и урадила највише вољела да памти људе и дјецу које је усрећила, док је Ена својим вршњацима препоручила да и сами покушају да науче да везу, буду стрпљиви и вриједно вјежбају.

Својим примјером ове двије Требињке показују да се љубав према традицији, умјетности и спорту може његовати од најранијег дјетињства, али и да је највећа вриједност стеченог знања када се оно подијели са другима.