„Срећо моја“ Ратомира Мијановића: Херцеговина у причама о добрим људима, старим вриједностима и траговима који остају

Приче о људима који су живјели скромно, али богато духом, о доброти и племенитости, старим обичајима, вјери, љубави, болу, породичним везама и Херцеговини која се мијења, али чији трагови остају – сабране су у новој књизи новинара и књижевника Ратомира Мијановића „Срећо моја“, која је представљена публици у Требињу.

Ријеч је о четвртој књизи овог аутора, након трилогије „Приче из Ратомира“, „Лађа за спас“ и „Азра, брате, Азра“, али и о својеврсном повратку коријенима – Херцеговини, њеним људима, говору и усменом предању.

Мијановић је рекао да нова књига доноси 15 истинитих прича чији се коријени протежу кроз цијелу источну Херцеговину – од Требиња, Љубиња, Билеће и Гацка до Невесиња, али и кроз различите историјске епохе.

„Ријеч је о збирци прича које свој коријен имају у Херцеговини и то не само на подручју Требиња, већ на подручју цијеле источне Херцеговине. У тим причама шетамо од Требиња, Љубиња, Гацка, Билеће, Невесиња и кроз различите историјске епохе, а обично говоримо о добрим и племенитим људима“, рекао је Мијановић.

Управо је доброта једна од главних нити која повезује приче у овој књизи.

„Некако ме је и сам назив књиге усмјерио да пишем о доброти и племенитости међу тим људима. Свака од прича је истинита и мислим да свака са собом носи и неку поуку. Драго ми је што је угледала свјетлост дана, јер о добрим људима увијек треба причати и потенцирати добро“, истакао је аутор.

Дјед Митар – чувар приче

На насловној страни књиге је старац који загледан у херцеговачко поље чека, посматра и као да разговара са временом. Он је дјед Митар – лик који се провлачи кроз готово све приче.

Митар, међутим, није стварна историјска личност. Он је фиктивни лик, али је истовремено симбол бројних херцеговачких дједова који су некада преносили приче, предања и животна искуства.

„Кад се код нас каже да је неко загледан низ поље, значи да нешто очекује, тражи или чека некога. Поље које је у подножју дједа Митра је свако херцеговачко поље – Попово, Љубомирско, Зубачко, Гатачко, Дабарско, Невесињско, Љубињско, па и Конавоско. Нема ту одреднице. Свако је поље исто и свако је чекање исто“, објаснио је Мијановић.

Дјед Митар тако постаје својеврсни чувар времена.

„Увијек постоји неки дјед Митар који чека некога, чека истину, чека да се историја промијени, чека да живот прође и да у том животу остави неки лијеп траг. Он је фиктивна личност која води кроз причу, а све остало је истинито. Али, у својој коначној суштини, сви ми имамо неког дједа који нам је причао те приче и преносио усмена предања“, рекао је Мијановић.

„Има ли љепших ријечи него – срећо моја?“

Наслов књиге није случајан. „Срећо моја“ је стара херцеговачка узречица, али и много више од обичног начина обраћања.

За Мијановића, у те двије ријечи стала је читава једна филозофија живота.

„Има ли љепше ријечи него ‘Срећо моја’? Ту осјетиш тог саговорника, онога коме се обраћаш, као нешто најдраже и најмилије. Срећа је, уз здравље, оно што је најважније. Срећа је кад си у кући, кад ти је пуна кућа, кад су ти здрава чељад, кад ти је све потаман“, рекао је он.

Према његовим ријечима, људи некадашњег времена имали су мање материјалног, али су често били испуњенији оним што је данас много теже сачувати.

„Сви нормални људи теже томе да будемо здрави, срећни и нормални. А новац, како уђе на унучад, тако и прође кроз прсте. Кад си ти срећан у срцу и у души, онда ти је живот потпуно испуњен. Ти људи су били добри и племенити, и много бољи него што смо ми данас“, истакао је Мијановић.

„Причам ти да се прича не заборави“

Једна од основних идеја књиге јесте да се приче не прекину са генерацијом која их памти.

„Ја теби причам да би се та прича наставила, да се прича никада не би заборавила“, рекао је Мијановић.

Он каже да му је посебно драго што су читаоци различито доживјели његове приче.

„Некоме је једна прича најљепша, некоме друга, неко је гледа више с једне стране, неко с друге. Али ми је важно да је изазвала пажњу јавности и реакцију која је увијек, чини ми се, позитивна. И драго ми је да је то прича о добрим људима“, навео је он.

Међу причама су и оне које су аутору испричали људи који су их лично доживјели.

Током промоције један од присутних, Драган, потврдио је да је прича о баби Јели и Николи, која је у књизи испричана, заиста истинита.

„Све је истинито“, рекао је Драган, потврдивши да су он и други људи пренијели аутору причу.

Мијановић је објаснио да је управо то највећа вриједност ових прича – што су њихови јунаци стварни људи који су оставили траг, иако о њима можда никада није написана књига.

„Тих Никола и тих Јела има препуна Херцеговина. Они су се давно упокојили, али остају њихови унуци и праунуци који ће причати о њима“, рекао је Мијановић.

Он је подсјетио и на ријечи владике Атанасија да „свака штала у Херцеговини зна да исприча причу бољу него иједна америчка кућа“, јер је, како је навео, свака од тих старих херцеговачких кућа и штала старија од Америке.

„Та традиција која нас прати, у којој живимо, заиста је једно велико благо“, поручио је Мијановић.

Ријечи које нестају

„Срећо моја“ је и својеврсни запис старог херцеговачког језика.

У причама се појављују изрази и ријечи које су некада биле дио свакодневног говора, а које данашње генерације све рјеђе користе или уопште не разумију.

Мијановић каже да није желио да бјежи од тог говора, већ да га сачува у књижевном запису.

„Мислим да је драгоцјено ако сам успио да сачувам те старе ријечи, фразе, изразе, то богатство народног етноса, лингвистике, говора, поимања и осјећања, свега што су нас стари учили“, рекао је он.

Као примјере је навео ријечи попут „чардака“, „појате“, „дивана“ и „дувара“, које многи млађи данас више не познају.

„Покушавам колико могу да се клоним тих језичких новотарија и да се држим тога“, рекао је Мијановић.

Повратак селу и коријенима

Једно од питања на промоцији било је и како данас сачувати традиционалне вриједности – вјеру, доброту и племенитост.

Мијановић сматра да је то тешко, али не и немогуће.

Као један од путева види повратак селу, старим обичајима и родним кућама.

„Кад дођеш на мјесто гдје су ти стари одрастали, једноставно и срце другачије ради и душа се опусти. Осјетиш да је то крај који те је одњеговао, који те је одњихао и послао у свијет“, рекао је.

Пренио је и ријечи једног од својих саговорника који му је рекао: „Одем горе уморан, али сам одморан.“

„То је велика истина. Кад дођеш у свој родни крај, ти си продисао и животом и душом. Иако се физички умориш, у души ти је лакше“, казао је Мијановић.

„Срце не можеш преварити“

Емотивни слој књиге можда најбоље објашњава једна реченица која се налази у њој: „И мислиш и мислиш – чистиш виноград, орезујеш лозу, а себе си пустио да зарастеш у виноград. Чувај срце своје јер оно носи све што ријечи не могу описати.“

За Мијановића, срце је мјесто у којем остаје све оно што човјек проживи.

„У срцу се крије сва тајна. Срце памти, срце доживљава. Ти све можеш преварити, али срце не можеш преварити“, рекао је.

Због тога, каже, ниједна од његових прича није настала без снажне личне емоције.

„Сваку ту причу сам ја одболовао. Како да пишеш о причи која је истинита и знаш да је болна? Како да пишеш о младићу који је хтио да постане учитељ, разболио се и нагло преминуо, а дјевојке из села му плету вијенац у знак сјећања? Може ли срце то да превари? Не може“, рекао је Мијановић.

Зато га, каже, не изненађује када му читаоци кажу да су уз неку од прича заплакали.

„Мислим да су те сузе добре. Те сузе чисте душу и показују да си, упркос свему што те окружује и оптерећује, остао човјек“, поручио је.

„Биће нам боље кад будемо бољи“

Промоција је тако прерасла и у разговор о доброти као вриједности која је данас потребнија него икада.

Мијановић је позвао људе да буду хумани и да помажу једни другима, јер, како је рекао, човјек сам не може много, али удружени људи могу направити велику ствар.

Подсјетио је на бројне хуманитарне акције које су у Требињу и Херцеговини организовали грађани, наводећи као примјер мјештане Мокрих Долова и Горице.

„Добро је рекао патријарх Павле: ‘Биће нам боље кад будемо бољи.’ Ја се надам да ће доћи тај тренутак“, рекао је Мијановић.

Та порука није само дио разговора о књизи. Она је и њена практична потврда.

Књига која помаже

Цјелокупан приход од продаје књиге „Срећо моја“ намијењен је за хуманитарне сврхе, односно помоћ и стипендирање студената слабијег имовног стања.

Мијановић, међутим, не жели да заслуге за то приписује себи.

„Ја нисам помогао, него људи који су купили књигу. Ја јесам написао, али људи који су купили књигу су у ствари помогли. То је тај круг људи који може да направи нешто добро“, рекао је.

Такав круг већ је дао конкретан резултат.

Од новца прикупљеног продајом његових књига обезбијеђено је седам лаптопа за дјецу на седам мјеста у Херцеговини, док је један лаптоп поклонио Миро Шучур.

„Драго ми је због дјеце која су добила те лаптопе. Надам се да ће им помоћи у школовању. Ти лаптопи носе добру енергију добрих људи и увјерен сам да ће им бити од помоћи“, рекао је Мијановић.

Тако је и сама књига постала дио приче коју њен аутор стално понавља – да добро има смисла само ако се преноси даље.

„Срећо моја“ зато није само збирка прича о једном времену и једном простору. Она је покушај да се од заборава сачувају људи који можда нису били славни, али су били добри, њихове ријечи, њихове куће, обичаји, вјера, љубави и животне лекције.

А изнад свега – да остане прича.

Јер, како каже Мијановић, човјек прича да би се прича наставила.

И да се не заборави.

Издавач књиге је Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, рецензију је написала академик Анђа Шушић, док су дизајн корица и прелом повјерени Јовану Видаковићу.