Maja andric.jpg

Шест сати трчања. Прво мјесто у женској конкуренцији. За пет сати, 54 минута и 51 секунду, невјероватних 66,9 километара. Маја Андрић из Требиња урадила је у Сарајеву нешто што се тешко описује ријечима. Ултрамаратон који траје шест сати није трка у којој се побјеђује срећом или добрим даном. То је трка у којој побјеђује онај ко је најјачи, најспремнији и ко не одустаје.

Маја није одустала. Маја је била прва.

И Маја Амбулија побиједила у Дубровнику

Али то није једина требињска спортска прича овог викенда. Маја Амбулија побиједила је на трци у Дубровнику дугој пет километара. И она је била прва.

На свом Инстаграм профилу подијелила је поруку која говори о томе како се долази до побједе.

„Кад сам се пријавила, говорим Сањи: имам осјећај да ове године могу бити прва, спремнија сам у односу на прошлу, пробаћу. И гле чуда, стварно сам успјела. Поента приче: вјерујте себи, јер ако ви не вјерујете, нико други неће. Добро и тренирајте јако.“

Двије Маје. Два прва мјеста. Један град.

Требиње које има на кога бити поносно

Требиње није мали град само по броју становника. Мали град је онај који нема шта показати.

Требиње има Вука Јанковића који осваја златне медаље на математичким олимпијадама. Има Стефана Гудеља који је први на европској листи младих штопера. Има Видака Маљевића који сакупља олимпијске бодове. Има Небојшу Капора који води најстарији клуб у Гани. Има Мијата Гаћиновића у Лиги шампиона.

И сада има двије Маје које су истог викенда, свака на својој трци, биле прве.

Дан након својих трка, обје су трчале и у Требињу, како би испоштовале причу у свом граду.

Требиње је поносно. И заслужује да зна зашто.