У живописном засеоку Стјепковица код Горње Скакаве, у јужном дијелу Брчко дистрикта, израста велелепни манастирски комплекс — спој дубоке духовности, породичног завјета и нетaкнуте природе.
Ктитор Живан Ђурић, родом из ових крајева, одлуком да на дједовини изгради и Српској православној цркви (СПЦ) поклони манастир са конацима и пространим имањем, претворио је личну и породичну трагедију у трајну духовну и материјалну задужбину за будућа покољења, преносе Независне.
Замисао о повратку коријенима и стварању имања првобитно је потекла од Живановог оца, који је након рата од свог најмлађег брата купио прва четири дунума земље. Потом је Живанов син јединац Михаел иницирао да се у тој оази мира и нетaкнуте природе покрене посао — да се искористи природни извор за флаширање здраве изворске воде, а околни воћњаци за производњу органских сокова. За те потребе Живан је сину купио око 500 дунума земље.
Трагедија која је промијенила све
Међутим, изненадна трагедија, када је Михаел преминуо у болници свега осам дана након што га је заболео стомак, потпуно је промијенила смјер живота Живана и његове супруге Јохане.
Након Михаелове смрти, уз благослов Његовог високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског Фотија, Живан доноси одлуку да на том мјесту изгради манастир и два конака. Наставио је да купује околне парцеле, али их више није преводио на своје име, већ директно у власништво СПЦ, створивши метох који већ обухвата више од шест хектара земљишта.
„Једина моја животна жеља је да ово остане овако како јесте, да свога сина пренесем из Аустрије те да овдје заједно са њим, моја супруга, отац, мајка и ја почивамо. Желимо да направимо здање које ће бити духовни кутак у спомен и на мог прадједа Ђуру Ђурића, који је овдје дошао, живио 104 године и основао ово насеље“, каже Живан.
Спој српског, руског и грчког стила
Када је ријеч о архитектури манастирске цркве, објекат је пројектован на двије етаже, од којих је доња предвиђена за крипту са посмртним остацима чланова уже породице Ђурић.
Пројектант је уважио жеље ктитора, остваривши савршен склад стилова православне архитектуре — грчког, руског и српског. Куполе су покривене специјалном легуром инокса, бакра и злата, нарученом из Русије.
Уз храм се граде и два конака, од којих је један пројектован по узору на историјски конак кнеза Милоша Обреновића у Београду. У склопу комплекса налази се и породично гробље на којем почива родоначелник лозе Ђуро Ђурић. Планирано је да комплекс у цјелости буде потпуно самосталан и да у будућности остварује приходе за манастирски живот и вјерски туризам.
„Не правимо приватну цркву. Желимо да покажемо да ово имање може самостално да живи, како би наши монаси и Црква могли на њега да се ослоне и преживе и у најтежим условима“, истиче Ђурић.
Статуа сина јединца постаје спомен-чесма
Посебно мјесто у комплексу заузима спомен-статуа преминулог сина јединца Михаела, рад вајара Жељка Алексића из Требиња, која са узвишења наткриљује цијело имање и породичну задужбину.
Ктитор Ђурић наводи да има у плану да овај споменик претвори у спомен-чесму, тако што ће са извора — од којег је и потекла синовљева пословна иницијатива — довести воду до споменика, да би из једне амфоре текла и гасила жеђ путницима намјерницима.
Чување традиције, старих заната и завичаја
Осим духовног сегмента, у Стјепковици се посебна пажња посвећује очувању природе и аутотохних раса и сорти. На имању се узгајају дуње, шљиве и сачуване дивље јабуке од којих се прави домаће сирће.
У духу традиције, на темељима старе породичне куће подигнут је љетниковац за одмор и окупљање, а у функцији је и воденица капацитета до 30 килограма брашна на сат, како би се сачувао обичај мљевења домаће пшенице и кукуруза. На имању се налазе и бројне животиње — магарци, понији, коњи, овце, аутотона раса свиње моравке, као и срне и фазани.
Живанова супруга Јохана, рођена Аустријанка, у потпуности је прихватила српске обичаје и подржала идеју о подизању задужбине и вјечном почивалишту у Стјепковици.
Спојивши љубав према страдалом сину јединцу, поштовање према прецима и страст према природи, Живан Ђурић поручује да је очување традиције једини пут ка разумијевању будућности.
„Ако не поштујемо традицију, не знамо ни зашто смо ту. Све мора бити у складу са природом и људима око нас. Морамо се одужити прецима и сачувати оно за шта су се борили“, закључује Ђурић.
Шта Ви мислите о овоме?