Novac.jpg

Куповина стана на кредит у Српској постала је сложен финансијски и бирократски процес у којем се грађани, поред високе цијене квадрата, суочавају са низом пратећих такси и намета који на крају достигну и до 5.000 КМ.

Међутим, суштина проблема није само у висини ових трошкова, већ у начину на који банкарски сектор остварује екстрапрофит преко леђа грађана, упозорава економски аналитичар Зоран Павловић.

Он објашњава да први корак у процедури почиње у нотарској канцеларији, али да се оптерећење купаца ту тек распламсава.

„Први корак је склапање нотарског уговора о куповини стана, са којим купац одлази у банку да аплицира за кредит. Када банка процесуира тај захтјев, потписује се и други уговор, о хипотеци, којим се банци даје право да у случају неплаћања рата без компликованих процедура физички преузме стан. Код нотара се, по њиховим тарифама, морају платити оба уговора“, објашњава Павловић, пише Српскаинфо.

Након нотарских трошкова, слиједи процедурални дио у Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове (РУГИПП), гдје висина таксе директно зависи од вриједности уговора.

„Прво се плаћа такса од 30 КМ када се уговор региструје на посједовном листу, упис у лист непокретности. Када дође до уписа хипотеке, у истој институцији плаћа се такса од 50 КМ плус 0,2 одсто од износа у уговору. Дакле, ако је кредит 100.000 КМ, то је додатних 200 КМ, док за уговор од 200.000 КМ тај трошак износи 400 КМ, плус такса од 50 КМ. Посебна такса се плаћа и када се добије употребна дозвола за коначни упис власништва“, прецизира Павловић.

Ипак, највећу финансијску аномалију Павловић види у начину на који банке зарачунавају еурибор на дугорочне стамбене кредите, док истовремено биљеже рекордну добит од чак милијарду марака.

„Банке су платиле свега 10 одсто пореза на ту добит, док су преосталих 900 милиона КМ или редистрибуирале матичним банкама у иностранству, или су тај новац подигли власници, или усмјерили га у нови капитал. Када упоредите обим трансакција, приказану добит и плаћени порез, види се да су сви трошкови које банке зарачунавају изузетно високи“, рекао је Павловић.

Еурибор је при оснивању Централне банке БиХ био замишљен као заштитни механизам под претпоставком да ће стране банке уносити еуре из иностранства и претварати их у конвертибилне марке.

„Тренутно је око 3 одсто камата које банке обрачунавају за своје услуге, али наплаћују и еурибор који се кретао од 2 до 4 на шестомјесечном нивоу и ту камату су плаћали корисници кредита. Оно што није нормално је чињеница да као и код швајцарског франка нико није узео швајцарске франке да би их претворио у конвертибилне марке и овдје их пласирао путем кредита. Тако ни стране банке, ни домаће наравно нису узимале новац са европске пијаце да би имали основу за зарачунавање еурибора већ су користиле домаћи потенцијал који је депозитног карактера, било да су у питању грађани, фирме, министарства, владе итд. Тако да у ствари једина реална камата коју би требало признавати, а све остало у финансијским институцијама опорезовати са најмање 50% на добит по том основу је када поредимо камате које има Инвестиционо развојна банка РС која не наплаћује еурибор јер користе домаћа средства, а за разлику од банака које имају еурибор и по том основу праве екстра профит који није екстра опорезован“, рекао је Павловић.

Коментаришући трошкове обраде кредита и пратеће банкарске накнаде – које грађани у шали често пореде са ситуацијом у којој би вам касирка у маркету наплатила додатак зато што вам је одштампала рачун – Павловић подсјећа како су ти трошкови расли годинама.

„Раније је провизија за плаћање рачуна била фиксирана на једну конвертибилну марку, док је сада минимум двије марке, а у појединим банкама и четири КМ. То су екстремни трошкови“, наводи он.

Као ефикасан модел заштите грађана, Павловић наводи примјер Мађарске и Виктора Орбана.

„Када је мађарска администрација схватила колики се профит извлачи из џепова грађана кроз банкарске услуге и провизије, увели су им екстра порез од 50 одсто. Код нас је у прошлости само један гувернер Централне банке БиХ отворио питање оправданости еурибора и брзо је ућуткан. Власти у Српској морају прекинути ову праксу, отворити питање примјене еурибора на кредите који се финансирају у земљи на бази депозита домаћих фирми, грађана и институција“, сматра Павловић.

Он на крају закључује да је бирократија у банкама постала компликованија него у ентитетској администрацији, те да је некадашњи процес одобравања кредита од мјесец дана данас продужен на чак три мјесеца.

„Захтјев за одобравање кредита и обезбјеђивање документације је до те мјере доведен до перфекције, јер банке не желе ништа да ризикују. Комплетна бирократија, коју смо сматрали да постоји у администрацији у Републике Српске, је постала компликованија у банкама него у градској управи“, каже Павловић.

На питање да ли се нешто може промијенити рекао је – тешко.

„Банкарски сектор је на неки начин показао да су ту профитне марже највеће, да су плате највеће. Ситуација је таква, да је чак у једном моменту и актуелни премијер Српске изјавио да би било поштено да се уведу различите стопе оптерећења на исплаћене плате у секторима са високом добити у односу на оне са ниским профитом, али све је остало само на тој једној реченици. Банкарске институције су врло моћне“, додао је Павловић. Српскаинфо