У граду Јована Дучића, који је читавог живота сањао да Требиње постане град љепоте, музеја и културе, прича о Анатолију Ивановићу добија своје најприродније мјесто.
Као један од највећих српских издавача између два свјетска рата, оснивач и власник „Народне просвете“, човјек који је окупио најзначајније писце свога времена и објавио капиталне едиције српске књижевности, Анатолиј Ивановић заслужује да буде представљен управо у граду Јована Дучића. Повезивала их је заједничка визија и изузетно плодна сарадња – увјерење да се народ чува и уздиже књигом, културом и духовним насљеђем.
Управо зато ће у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу, у понедјељак, 20. јула 2026. године, са почетком у 20.00 часова, бити одржана промоција књиге Предрага Савића „Господар књига – Улога Анатолија Ивановића, бијелог Руса, у стварању српских великана“.
О књизи ће, поред аутора, говорити Миодраг Јакшић и др Драган Ковач.
Промоција ће бити одржана у институцији која на најбољи начин симболизује културну мисију Јована Дучића. Музеј Херцеговине чува највећи дио легата великог пјесника – његове књиге, умјетничке предмете, личне успомене и визију Требиња као „града културе“ и „града-музеја“.
Дучић је свом родном граду завјештао драгоцјене умјетничке колекције, библиотеку и бројне личне предмете, желећи да Требиње постане духовни центар Херцеговине.
Није случајно што ће се управо у таквом амбијенту говорити о човјеку који је, иако готово заборављен у историји, одиграо пресудну улогу у стварању модерног српског издаваштва.
Књига „Господар књига“, први пут на основу архивске грађе из Србије и иностранства, породичних свједочења и бројних до сада некоришћених докумената, реконструише животни пут бијелог руског емигранта Анатолија Ивановића, оснивача чувене издавачке куће „Народна просвета“.
Управо под његовим руководством настале су капиталне едиције српске књижевности, објављена сабрана дјела највећих писаца и успостављени високи стандарди српског издаваштва.
Посебан дио промоције биће посвећен везама Јована Дучића и „Народне просвете“.
Како истиче аутор Предраг Савић: „Мало је познато да је Јован Дучић био предсједник редакционог одбора ‘Библиотеке југословенских писаца’, једне од најзначајнијих едиција ‘Народне просвете’. Није то била почасна функција. Дучић је својим именом и ауторитетом гарантовао највиши књижевни квалитет, а његова Сабрана дјела отворила су ову престижну библиотеку. То је било вријеме када су највећи српски писци заједно градили културну будућност народа.“
Савић наглашава да је сарадња Дучића и Анатолија Ивановића примјер како су велики писци и велики издавачи заједно обликовали националну културу.
„Дучић је желио да Требиње постане град-музеј. Анатолиј Ивановић желио је да Србија постане земља великих књига. Један је свом граду оставио музеј, а други свом народу библиотеке. Обојица су разумјела да народ траје онолико колико трају његова култура, његове књиге и његово памћење.“
Публика ће имати прилику да чује и причу о настанку чувене „Библиотеке југословенских писаца“, чији је редакциони одбор предводио управо Јован Дучић, а у којем су били и Милан Кашанин, Драгиша Васић и Вељко Петровић.
У тој едицији објављивана су дјела Јована Дучића, Милоша Црњанског, Бранка Лазаревића, Ника Бартуловића, Милана Кашанина, Густава Крклеца и других најзначајнијих писаца међуратног периода.
Аутор ће говорити и о људима који су чинили духовну елиту Србије, али су послије Другог свјетског рата доживјели трагичне судбине.
„У овој књизи нисам желио да испричам само живот једног издавача. Желио сам да вратим из заборава читаву генерацију српских интелектуалаца – Ника Бартуловића, Бранка Лазаревића, Милоша Тривунца, Сергеја Сластикова и многе друге, чији је допринос српској култури био огроман, а чија су имена деценијама била потискивана.“
Посебну пажњу привлаче поглавља о сарадњи Анатолија Ивановића са Исидором Секулић, Миланом Кашанином, Богданом Поповићем, Јованом Дучићем, Ивом Андрићем, Десанком Максимовић и другим великанима српске културе.
Књига доноси и истраживања о судбини издавачке куће „Народна просвета“ током окупације, нацистичкој пљачки њене штампарије, спасавању чланова породице Ивановић и њиховом животу у прекоокеанском изгнанству.
Према ријечима аутора, Требиње није случајно изабрано за представљање ове књиге.
„Не постоји прикладније мјесто да се говори о Јовану Дучићу и ‘Народној просвети’ од Музеја Херцеговине. Овдје је сачувана Дучићева визија да култура представља највеће богатство једног народа. Моја књига говори управо о људима који су ту визију претварали у стварност, стварајући библиотеке, издаваштво и духовне темеље модерне српске културе. Вјерујем да ће Требиње препознати Анатолија Ивановића као једног од највећих добротвора српске књиге и издаваштва двадесетог вијека.“
Савић поручује да ће промоција у Требињу бити прилика не само да се представи једна књига већ и да се отвори разговор о времену у којем су књига, музеј, библиотека и култура били темељи националног идентитета.
У граду Јована Дучића, који је читавог живота сањао да Требиње постане град љепоте и умјетности, прича о Анатолију Ивановићу, једном од највећих српских издавача између два свјетска рата, добија своје најприродније мјесто – као прича о човјеку који је живот посветио стварању и очувању српске књиге.
Шта Ви мислите о овоме?