До Слободана Поповића нисмо дошли случајно, запутили смо се код њега, у Љубиње, намјенски, по причу која мирише на кожу, гуму, шпагу и на онај посебни херцеговачки мир у коме човјек много тога каже и када говори једноставно. Дочекао нас је љубазан домаћин са супругом, али и калупи за опанке различитих величина, започети парови, материјал и неопходан алат.
Слободан је са нама подијелио своју причу о занату који полако нестаје и понеку успомену, а каже да је, иако је одавно могао оставити опанчарство, наставио да ради, не само због зараде, него зато што му је, како каже, овај посао драг.
„Одмарам се кад ово радим. Сједим, правим опанке и не знам тачно зашто ми је то драго, али јесте“, каже нам један од ријетких људи у Херцеговини који још ручно прави традиционалне опанке.
Рођен је на селу, у времену када опанак није био сценски детаљ, етно-сувенир, нити породична успомена остављена у витрини, већ основна, свакодневна, нужна обућа. У њему се ишло у школу, на њиву, за стоком, у госте, једноставно у живот, носили су га мушкарци, жене и дјеца, а правили у готово сваком домаћинству.
За израду традиционалне херцеговачке обуће коришћени су дрвени калупи различитих величина, а кожни каишеви и плетени дијелови опанака били су прилагођени потребама свакодневног рада. У њима су се обављали кућни и пољопривредни послови, док се за одлазак у цркву или град чувао посебан, уреднији пар. Опанак је тако био много више од обуће, био је мјера животних прилика, времена и рада.
„Свега је било, осим обуће, а и она коју смо имали, брзо би се развалила. Опанак се носио свакодневно, тако да сам и ја осам година ишао седам километара у школу у Љубиње у опанцима. Није ми било тешко, просто се тако живјело“, присјећа се Слободан Поповић.
Иако је одмалена гледао старије како праве опанке и знао основне покрете, занатом се озбиљније није бавио све до протеклог рата. Тада је, као што се у тешким временима често дешава, потреба направила мајстора.
„Почео сам у рату, на ратишту. Имао сам распоред на једном поприлично мирном мјесту. Одјеће је било, али се обућа подерала, а новца ниоткуд. Сакупио сам нешто импровизованог материјала и себи направио опанке. Ти први су били никакви, траљави, али су служили сврси, па нисам био бос. А пошто су и они око мене били прилично обосили, наставио сам да радим. Са сваким новим паром били су све бољи“, прича Поповић.
Ту, у ратној нужди, без правог материјала, без удобности занатске радионице и без икакве помпе, почела је прича која ће га касније одвести до културно-умјетничких друштава, наших људи у иностранству, фолклораша, колекционара, поклона, необичних наруџби и опанака који су из Љубиња путовали далеко, даље него што је и сам могао очекивати.
„Нико ме није посебно учио. Све сам сам. Не знам тачно ни како, Бог ме упутио на то. Некад размишљам зашто баш ја, зашто ми је Бог дао да ово радим“, каже.
Традиционални опанци и данас се израђују ручно од природне коже, за разлику од индустријске обуће, сваки пар носи лични печат мајстора који га је израдио, а на питање шта је најважније да би опанак био добар, одговор је кратак - калуп.
„Треба имати фин, добар калуп, да буде прикладан нози. Окружиш гуму, па онда калуп, да имаш број, да све буде како треба. То ми је био највећи проблем – калупи, односно тесање калупа. Али био сам упоран, док нисам дошао до мјере“, објашњава Слободан.
Калупе је, каже, правио сам. Од најмањих до највећих.
„Имам калупе за бебе од годину дана до броја 48. Дјеца се крштавају, па родитељи траже мале бројеве, а ипак су најчешћи они од 37 до 46. Те највише и радим. А чак сам правио и број 51, само сам продужио 48 и мало појачао. То је било за једног кошаркаша из Гацка који игра у Београду“, додаје Слободан.
Каже да први послијератни опанци нису настајали од материјала какав данас набавља. Сналазио се како је знао.
„У Мостару је на Старом мосту један човјек имао радњу. Имао је свега, али не и опанке. Преко једног ветеринара смо се упознали. Тада нисам имао ни материјал, нисам знао гдје да га узмем. Он ми је набављао гуму, а коже није било, него сам користио војничке опасаче и од њих правио опанке“, присјећа се.
Данас је другачије. Материјал се набавља са више страна, па је и сам процес, како каже Слободан, постао својеврстан круг.
„Гуму набављам у Сарајеву, кожу из Београда, раније и из Бјеловара, копче су из Новог Сада, шпага из Дубровника. Нешто стигне поштом, нешто донесу наши људи. Добро је што нас Херцеговаца има свуда, па само их из моје куће има у Америци, Словенији, свуда“, прича Поповић.
Додаје да је некада све било другачије. У селу је готово све било при руци – кожа, шпага, нешто материјала, док су се копче могле купити у сеоским продавницама. Данас, да би настао један традиционални херцеговачки опанак, материјал путује много више него што је некад путовао човјек који га носи.
„Све стиже брзо. Само, и то подиже цијену“, каже наш саговорник.
Након рата, за Слободана Поповића се брзо прочуло. Наруџбе су стизале од културно-умјетничких друштава, фолклораша, људи који су жељели да очувају народну ношњу или да драгој особи поклоне нешто што не може да се купи у обичној продавници.
Овај занат нераскидиво је повезан са крајем у којем живимо и људима који његују традицију. Можда управо зато данас његови купци нису само фолклораши, већ и наши људи широм свијета који желе да сачувају нешто препознатљиво своје.
„Правио сам опанке за културно-умјетничка друштва из Сарајева, Илијаша, Бијељине, Башчаршије. Правио сам их и за Раб, Сплит, Каштела, Ливно, западну Херцеговину, Војводину, Гајдобру… Некад по двадесет, тридесет пари, а за Раб су тражили и педесет“, набраја Слободан.
Данас га, каже, многи нађу и преко Фејсбука, јер информације иду брже него некад, али и даље најбоља препорука остаје она стара, од човјека до човјека.
„Кад се културно-умјетничка друштва састану, једни другима кажу за мене. Тако то иде, чују људи, па наруче“, прича један од ријетких опанчара наших крајева.
А наруџбе су стизале далеко.
„Прије два мјесеца сам двадесет пари послао у Њемачку, а ишли су у Русију, Аустралију, Америку, Јужну Америку, чак и у Албанију. Мислим да их има на сваком континенту, само не знам за Африку“, говори, као да и сам још провјерава мапу својих опанака.
Опанци су вијековима били дио свакодневног живота у руралним подручјима, а данас,у времену када стари занати полако нестају, сваки ручно направљен пар постаје и мали доказ да насљеђе опстаје онда када постоји неко ко га стрпљиво преноси даље.
Зато Слободан о свом послу има једну мисао која, чини се, најбоље описује све што ради.
„Преко хиљаду душа сам обуо. И још размишљам, у мојим опанцима нико се не сахрањује. У њима се игра и пјева. И куће су љепше кад их имају. Има ту неке среће“, каже Слободан Поповић.
Није то реченица настала за новине, него научена из година рада, из посматрања људи који његове опанке обују на сцени, у колу, на свадби, смотри фолклора или их однесу на поклон.
Иако од традиционалног херцеговачког опанка не одступа лако, било је и необичних наруџби.
„За једну даму сам правио опанке натикаче, по специјалном захтјеву“, каже кроз смијех.
Било је и оних којима је требала дупла пета.
„Није био проблем. Дупла гума, дупла пета. Направи се. Само, не би требало да се од традиције много одступа. Како је, тако је“, каже Слободан.
Тражили су му и другачије врсте опанака, из других крајева. Један човјек из Поткозарја молио га је да му направи баш онакав опанак какав се тамо носио.
„Није питао за цијену, молио ме као Бога. Али ја нисам знао како. То није наш херцеговачки опанак, а ја знам ово што знам“, искрен је Поповић.
Када ради сам, за један пар требају му два дана.
„Ако је наруџба хитна, помажу супруга и син, јер онда иде брже. Добро раде, понекад их мало исправљам, али добро је“, каже.
Један пар данас кошта од 130 до 140 марака, зависно од величине и израде. Донедавно је, каже, продавао и јефтиније, али су материјал и достава поскупјели.
„Никад ми нико није рекао да је скупо. Не цјенкају се, чак ме увијек и почасте. Ја бих се још и потцијенио“, признаје.
Некада су се опанци у потпуности правили од коже, а ни данашњи с гуменим ђоном не би потрајали дуго код свакодневне употребе.
„Иако се опанци данас праве мало другачије и ђон је од гуме, када би их носили чобани потрајали би можда пола године или годину дана. Али, с обзиром да их у данашње вријеме највише носе фолклораши, могу трајати годинама, а вјерујем да ће неки које сам ја направио, ако их људи буду чували, дочекати и стотину година“, каже Слободан.
Зарада добро дође као додатак на пензију, али овај посао ипак не доживљава само као извор прихода.
„Овако стар, зарадим мјесечно више него пензију. Могло би се од овога и живјети, кад би се човјек више посветио и радио на промоцији. Али мени је то више хоби, а новац дође некако приде“, каже Поповић, који је пензију стекао као професионални возач камиона.
Радиће, додаје, док буде могао.
„Можда ми ово и продужава живот“, додаје.
Међу многим путевима његових опанака, један посебно памти. Они су стигли и у самостан у Тиролу.
„Једна сестра, Марта, била је у Каритасу. Ако има анђела на земљи да хода, то је била она, много ми је помогла око једног здравственог проблема. Ја сам јој поклонио опанке, а она их је однијела у самостан у Тирол“, прича Слободан и додаје да су чак и министри долазили у Љубиње по његове опанке.
Има у овој причи и један занимљив парадокс. Човјек који је обуо хиљаде људи, сам опанке не носи.
„Јок, само ципеле“, каже кратко.
Ни као реклама?
„Никад. Нисам ја ходајућа реклама“, додаје уз осмијех.
Ипак, ако их он не носи, носе их други. Носе их фолклораши, дјеца на крштењима, наши људи у иностранству, они који желе да у кући имају дио завичаја. Носе их и они који можда никада нису ходали херцеговачким каменом, али су преко опанка пожељели да га осјете.
Иако је старих заната све мање, Слободан се нада да ће се ипак појавити неко млађи ко ће пожелети да научи како се праве опанци.
„Долазио је један младић из Љубушког. Имао је око 25 година и желио је да учи. Све сам му објаснио, све показао. Драго ми је било да почне, али, не знам зашто, брзо је одустао“, каже.
На крају разговора, који нас је водио од херцеговачких ратишта до Раба, од Гацка до Београда, од Башчаршије до Тирола, од опанака за бебе до броја 51, Слободан Поповић каже да воли причати.
„Кад се прича, свашта дође. Мене руже што много причам, али ја то волим“, говори.
И заиста, у његовој причи стало је много више од једног заната. Стало је дјетињство у опанцима, ратна нужда из које се родило умијеће, упорност човјека који је сам себе учио, материјал који данас стиже са разних страна, породица која помаже, купци који се не цјенкају, сестра Марта у Тиролу, фолклораши широм свијета и један мајстор који и у позним годинама ради јер га то држи и одмара.
А ми вјерујемо да ће, ако већ нису, опанци Слободана Поповића стићи и у Африку, јер све док негдје неко игра у опанцима из Љубиња, остаће истина оно што је сам најљепше рекао:
„У мојим опанцима се игра и пјева.“
Игле од кишобрана
„Има данас да се купе готове, намјенске игле за опанке. Али, нису то те. Ја највише вјерујем овима што сам правим. Узмем жицу од старог кишобрана, па је обликујем. Савијем како мени треба, наоштрим, прилагодим руци. Те су најбоље.
Сваки мајстор временом нађе свој начин и свој алат. Код мене су ове закривљене игле од кишобрана. Неко би бацио стари кишобран, а ја у њему видим алат који ми може служити годинама. Те игле морају бити довољно чврсте да прођу кроз кожу и гуму, а опет савитљиве баш колико треба. Са њима сам направио ко зна колико пари опанака.
И то је, ваљда, дио заната, не израђујеш само опанке, него понекад и алат којим их правиш.“
Од Бјелошева Дола до шерифа у Тексасу
„Мој извањи стриц Данило Поповић отишао је у Америку 1907. године, бјежећи од аустријске мобилизације, као и многи младићи из нашег Бјелошева Дола. Кренуо је са рођаком Миланом, али су их већ у дубровачкој луци раздвојили, Милан је отпловио, а Данила су открили и скинули са брода. Ипак, није одустао. Касније се поново укрцао и стигао у Америку.
Настанио се у Галвестону, у Тексасу, оженио и добио петоро дјеце, синове Божидара, Трипа, Саву и Бранка те кћерку Софију. Један од његових потомака био је чак 41 годину шериф у том граду.
Данило се никада више није вратио у Херцеговину. Умро је у Галвестону 1958. године. Писма су некада стизала с обје стране Атлантика, имамо и понеку слику и успомену, али су временом и та јављања престала. Такав је живот, једни оду, други остану, а приче су ту да их памтимо.“
У паузама од опанака – књиге
„Кад не правим опанке, волим да читам. Свашта ме занима. Имам књиге овдје, уз мене, па узмем и читам. Недавно сам завршио једну о путописцу који је давно пролазио овим крајевима и описивао Херцеговину. Интересантно ми је кад прочитам како је неко прије вијекова видио наша мјеста, шта је записао и како се тада живјело.
Читао сам, рецимо, о старим зидинама и граду код данашњег Љубиња, па сам размишљао гдје је то било и како су људи путовали. Све треба знати. Човјек учи док је жив.“
Шта Ви мислите о овоме?