Само једна држава може сама да прехрани становништво: Ево гдје је БиХ

Само једна држава на свијету може сама прехранити своје становништво: Ево гдје је БиХ

Свaka држава воли да говори о прехрамбеној сигурности и домаћој производњи, али је у пракси ситуација много сложенија него што изгледа.

Истраживање Универзитета у Гетингену и Единбургу, које је обухватило 186 земаља, показало је да већина држава не може из властите пољопривредне производње да покрије све препоручене групе хране потребне за уравнотежену исхрану становништва, преноси Бука.

Према анализи објављеној у часопису Nature Food, постоји само један изузетак — Гвајана. Она је једина земља која може да покрије свих седам кључних група хране из домаће производње.

Ријеч је о основним скробним намирницама као што су хљеб, рижа и кромпир, затим месу и млијечним производима, риби, махунаркама, орашастим плодовима, воћу и поврћу.

Одмах иза Гвајане налазе се Кина и Вијетнам, који покривају шест од седам група, док већина осталих земаља у већој или мањој мјери зависи од увоза.

У великом дијелу свијета присутна је само дјелимична самодовољност. Многе државе успијевају да произведу тек неколико група хране, а више од трећине њих покрива највише двије од седам основних категорија.

То значи да се свакодневна исхрана великог дијела становништва ослања на глобалну трговину.

Проблем није само у томе шта се производи, већ и колико је систем снабдијевања ослоњен на мали број добављача. Када се снабдијевање концентрише, расте и рањивост система.

Ратови, политичке кризе или забране извоза могу брзо пореметити доступност хране. Тако, на примјер, Сједињене Америчке Државе имају важну улогу у снабдијевању дијела Кариба и Централне Америке, док су Русија, Украјина и Европска унија кључни извозници пшенице према Блиском истоку и Сјеверној Африци.

Шест држава налази се у посебно неповољној ситуацији. Авганистан, Уједињени Арапски Емирати, Ирак, Макао, Катар и Јемен не покривају ниједну од седам група хране.

Када је ријеч о Босни и Херцеговини, она се у овом истраживању не налази међу земљама са високом прехрамбеном самодовољношћу, али ни међу најугроженијима.

Њена позиција може се описати као ограничена и дјелимична самодостатност у неколико кључних група хране.

Домаћа производња релативно добро покрива месо и млијечне производе. У мањој мјери БиХ може задовољити и дио потреба за житарицама.

Највеће слабости су у риби и рибљим производима, гдје је земља готово у потпуности ослоњена на увоз, као и у махунаркама и орашастим плодовима, гдје домаћа производња остаје ограничена.

Када је ријеч о воћу и поврћу, истраживање показује да су они релативно доступни у сезони, али се током зимских мјесеци у великој мјери ослањају на увоз. То смањује укупан степен самодовољности на годишњем нивоу.

Закључак истраживања је да БиХ, укупно посматрано, спада у групу земаља које могу покрити око три до четири од седам кључних категорија хране, али без стабилне самодовољности током цијеле године.

Ипак, БиХ има много већи потенцијал. Захваљујући природним ресурсима, могла би не само да прехрани властито становништво, већ и да буде озбиљан извозник хране.

Проблем је што тај потенцијал остаје недовољно искоришћен због неуређеног система и слабог планирања.

Због тога се БиХ налази у средини — довољно стабилна да нема озбиљних несташица, али довољно зависна да сваки поремећај на свјетском тржишту брзо осјети кроз цијене хране.

Уколико се приступ не промијени, та „златна средина“ могла би остати трајна позиција — без глади, али и без стварне прехрамбене сигурности и отпорности.