Некада се у сватове није ишло због раскоши и луксузних прослава, већ због људи, пјесме и обичаја који су окупљали породицу и комшије.
Како су изгледале свадбе у западној Херцеговини шездесетих година прошлог вијека присјетила се Љубица Љуба Слишковић из Совића, која је кроз успомене на своје вјенчање вратила дух неких једноставнијих времена, преносе Независне.
На њену свадбу дошло је 25 сватова, а на трпези су се налазили домаћа супа од кокошке, сарма, динстана јагњетина и телетина. Од пића су најзаступљенији били вино, лоза, крушковац и пелинковац.
„Ћаћа има вина, било пуно лозе и код нас су вино и ракија били главни“, присјећа се Љубица.
Свадбе су се тада организовале без модерне опреме и ресторана, а сва храна припремала се на шпорету на дрва.
Најтеже јој је, каже, пао одлазак из родитељског дома.
„Најтеже ми је било оставити двориште и родитеље. Али љубав чини своје. Било је помало суза, али идеш за онога кога волиш“, прича Љубица.
Свадбени дан имао је свој ред – окупљање код младе, одлазак у цркву, а потом весеље у кући младожење уз пјесму, коло и гангу.
Посебно занимљив обичај било је прање руку сватовима након вечере. Млада је уз помоћ дјеверуше доносила лавор са водом и пешкир, а гости су је даривали новцем.
Весеље је додатно уљепшавао обичај „крађе“ младине ципеле, након чега је слиједила шаљива продаја уз досјетке и збијање шала.
„То је било најзабавније. Откривале су се разне шале и мане, али се нико није љутио. Било је лијепо и весело“, каже Љубица.
Иако су времена данас другачија, она са жаљењем истиче да су многи обичаји нестали, те да је некада било мање материјалног богатства, али више заједништва, пјесме и дружења.
Шта Ви мислите о овоме?