У Херцеговини је вријеме постало релативна ствар. Негдје се године мјере календаром, а код нас обећањима. И то не било каквим – него оним чувеним: „за 15 дана“.
Тако је премијер Републике Српске Саво Минић ових дана дошао у Требиње и поручио да се „за 15 дана мора наставити изградња пута Тјентиште – Фоча. Само што је народ у Херцеговини ту реченицу већ чуо толико пута да би је могао изговорити и у сну. И то без грешке.
Није прошло много, а онда je стигao и директор „Путева Републике Српске“ Мирослав Јанковић са новом дозом оптимизма: за 15 дана тендер за пут преко Жегуље са трећом траком. За 15 дана и тендер за рехабилитацију пута Требиње – Билећа.
Три пута. Три велике приче. И све – за 15 дана.
Да човјек помисли како је Херцеговина нека врста грађевинског Дубаија, само што се код нас ауто-путеви, магистрале и траке углавном граде у изјавама.
Јер, руку на срце, Херцеговци већ 15 година слушају исте реченице. Само се мијењају функције, микрофони и боја кравате. Пут Требиње – Билећа је толико пута „пред почетком“ да би се по тим најавама до сада могло стићи и до Београда и до Беча. Пут преко Жегуље свако мало „само што није“, а Тјентиште – Фоча је постало симбол хроничног политичког асфалтирања без асфалта.
Иронија је што су ови путеви стварно потребни. Не због политичких поена, него због људи. Због безбједности. Због туризма. Због привреде. Због живота.
Пут Требиње – Билећа одавно није магистрала него тест концентрације и стрпљења. Жегуља је постала синоним за спорост и опасна претицања, а дионица према Фочи годинама изгледа као да чека неки бољи вијек, а не бољи тендер.
И зато народ више не реагује на помпезне конференције. Херцеговци су огуглали на багере који стижу само у ТВ прилозима и на рокове који трају дуже од мандата.
Овдје више нико не тражи свечана отварања, макете, анимације и изјаве. Народ би се искрено обрадовао и обичној табли: „Радови почели“. Без „за 15 дана“.
Јер у Херцеговини је тих 15 дана постало најдужа временска јединица.
Шта Ви мислите о овоме?