У вријеме првомајских празника почела је садња дувана на подручју Поповог поља. Из године у годину, у неколико дана до Ђурђевдана, почне и сјетва кукуруза и садња дувана, али ове године нешто раније је кренула садња дувана на овом подручју, на раније припремљеном земљишту.
Испод села Величани, на пространој њиви, уз мобу и помоћ два трактора, затекли смо садиоце, Јована Вујовића и Миливоја Косјерину, који су са подручја Љубиња, али садњу већ другу годину обављају на закупљеном земљишту у Поповом пољу.
И овај пут, како то уобичајено чујемо у првом сусрету, ова два млада пољопривредника одлучила су се за садњу дувана са великом неизвјесношћу, уз ризик у инвестицији која, по њиховим ријечима, није мала.
О одлуци да се опредијеле за садњу дувана Миливоје нам истиче: "Већ годинама радимо заједно, од садње до брања и сушења. Дјеца су још уз нас и то је у берби врло значајан фактор који још машине нису замијениле. Имамо и своје сушаре, што је ову производњу учинило много лакшом и ефикаснијом у односу на некадашње низање и сушење. Али и данас дуван тражи велики рад и улагања."
Често пута, наставља Миливоје, садња дувана je као игра на срећу.
"Прођу године да садиоци само животаре. Садиш, радиш, и тај велики рад и породично залагање не дају ти да умреш. Дођу године кад те нико не пита има ли игдје кутија дувана, нити има било какве подршке државе, а онда дође једна година да се дебело покајеш што ниси засадио бар врт дуваном. Наш добош среће смо заједнички завртили Јован и ја, а прави резултат нашег рада можемо вам рећи тек догодине", навео је Миливоје.
Одлучили су се за садњу на скоро пола хектара сорте Вирџинија.
"Већ неколико година смо улагали у сушару и садилицу, а ове године очекујемо да макар вратимо оно што смо инвестирали претходних година", закључио је Миливоје.
Нимало мање неизвјесности у гајењу дувана није показивао ни Јован Вујовић.
"Наши добри комшијски односи дали су добар резултат и на пољу. Одлучили смо да инвестирамо у опрему и садњу, а бојазан за зараду не мањка. Нема организоване производње на нивоу државе и онда се наша неизвјесност повећава. Чињеница је да треба нешто радити и упослити породицу да се осјећа вриједно и организовано, а за постигнути резултат и зараду морамо бити оптимисти да бисмо опстали у пољопривреди", рекао нам је Јован.
Шта Ви мислите о овоме?