У Културном центру одржана је промоција књиге „Педесет двоје“, аутора Драгише Илисића. Књига је посвећена невино страдалој дјеци Основне школе у Шагровцу, убијеној 7. фебруара 1942. године.
Аутор књиге, професор српског језика и књижевности Драгиша Илисић, нагласио је да се у оквиру пројекта Дани сјећања на жртве у Другом свјетском рату који се обиљежава у средњим школама, ове године говори о шагровачким ђацима који су страдали у селима Шагровац Мотике и Дракулић.
„Био сам, прије свега, мотивисан страхотама тог злочина у шарговачкој школи. Покретач су ми били ученици којима сам предавао и који су били креативни у могућности и капацитету да и ја из себе изњедрим један дио што носим. Носим практично једну врсту породичне и националне трагедије јер сам потомак жртава са Козаре, логора Стара Градишка, Јасеновац. Важна је култура сјећања јер би то била једна врста школе која би требала да научи и младе генерације да нам се неке ствари не понављају. Да избјегнемо било какву могућност понављања злочина над нашим народом који није везан само за Јасеновац и Бањалуку већ и за ова херцеговачка подручја. Познате су јаме у Херцеговини и сва стратишта на подручју БиХ су дио велике опомене“, казао је Илисић.
На представљању књиге је речено да се не говори само о прошлости, већ да се свједочи да су ови малишани „васкрсли православци“ чији ликови и имена од Видосаве и Радмиле до Милорада, Здравка, Душана, Миливоја и многих других настављају да живе кроз нас.
Професор Слађана Шкриван је истакла да свака пјесма персонализује једну невину жртву кроз њихова имена и нереализоване животе.
„Поезија у збирци 52 служи као снажан отпор забораву. Умјесто броја 52, аутор по имену наводи свако дијете од Радојке и Симеуна до Живке и Миливоја. Свако име носи своју причу. Кроз њихова васкрснућа, они опет добијају своје мјесто у свијету, своје људско лице. Поезија нам омогућава да Милорада упознамо не као жртву, већ као несташну, паметну главицу која чупа дјевојчице за кикице, или Радмилу кроз топлину бабине кухиње и мирис проје и пекмеза. Душан престаје бити број када га пјесма опјева као очеву душу и некога кога отац чува као очи у глави. Док се Здравка кроз пјесму враћа у тренутак свог крштења гдје су је родитељии и кум видјели као икону славску и јелику“, рекла је Шкриван.
На представљању књиге говорио је и историчар Предраг Лозо.
Стихове су читали ученици ОШ „Свети Василије Острошки и Тврдошки”: Андреа Носовић, Сара Илић и Слободан Надаждин.
Књига је изашла у издању Србског сабрање „Баштионик“ (Бањалука) И Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ (Требиње).
РАДОЈКА
Радојка!
Радо!
Радојчице!
Радо те мајка задојила,
Одојила,
Па од груди одвојила.
С мајчиног млијека класала,
за школу Радојка стасала.
'Ајде у школу,
Радости мајчина!
Ћери моја!
Млијеко моје, моје жито!
Радојка!
Шта Ви мислите о овоме?