Minic stanivukovic.jpeg

Дуел је сукоб, борба, надметање.

Дует је склад, сарадња, заједништво.

А шта се десило синоћ у Кући Милановић, у разговору Саве Минића, премијера Републике Српске (СНСД) и Драшка Станивуковића, градоначелника Бањалуке (ПСС)?

Десило се оно што се и обично дешава када се политички сукоб пренесе у медијски формат. Напади, подсмијеси, изругивања, колутања очима, одмахивања рукама праћени су кривудавим скоковима у ритму реплика и гестова, контрапунктима различитих мотива који се сударају и граде композицију, с повременим партитурама једноумља.

Наравно, до сукоба је дошло спонтано.

Нико се није надао да ће тако завршити улична расправа којој се дало на важности. Расправа која је прекинута због недоличког понашања два учесника настављена је уз професионално вођство модератора, па се очекивала другачија динамика. Ништа мање лажан и наиван није разлог то што су очи јавности биле упрте у могућност промјене у понашању двојице противника који поред политичко-идеолошког поља дијеле и хоризонт заједничких вриједности. То су, прије свега, однос према одговорности, презир према полагању рачуна, а потом језик конфликта и репертоар.

Прије него што се дуел претворио у дует, већ се знало да Драшко Станивуковић није лијек за тренутни режим у Републици Српској чији је експонент Саво Минић и да Саво Минић није лијек за тренутни режим у Бањалуци чији је експонент Драшко Станивуковић. Но, чим се организовао дуел – без обзира ко је њега режирао – појавило се зрно сумње да ће ови експоненти једног те истог режима владавине један другом да поднесу рачун. Ипак, чим су прозрели очекивања јавности, обојица су се нашли увријеђени тиме што им није остављена боља, приличнија могућност да аргументе замијене сценским окршајем.

И би дуел.

Након више од двије седмице припреме, овај политички двојац показао је да игра на свом политичком терену, самоувереном тактиком „напад је најбоља одбрана“. Ништа се боље није ни очекивало, а изненађење нису биле ни сјајне међусобне асистенције. Све размирице, све проблеме, све ситуације, сво полагање рачуна гурнуто је у свађу, тај чудни простор конфликта у коме код окупљених нестаје појам проблема и појам рјешења, већ сва суштина пада у воду. Публици је остало још само да стекне утисак да ће потенцирањем рјешавања нагомиланих проблема у граду и ентитету изазвати опет свађу епохалне размјере у којој се ама баш ништа неће ријешити и договорити.

И би дует.

На путу од спонтаног сукоба до режираног перформанса своју озбиљну улогу одиграла је и медијска заједница, главни саучесник ових „немилих“ сцена. Саучесник коме се, због услова ТВ дуела, није дало ни поставити разумно питање. Нејасно је само је ли утјеха то што таквих питања није било или то што, због услова и трајања ТВ дуела, та питања нису била дозвољена.

Највеће постигнуће овог типа индустрије забаве у том је што дати спектакл успијева да добије жељени одговор. Њен задатак је изазвати пасивну резигнацију која ће савладати активан политички отклон. Обесмишљавањем алтернативе и емоционалним исцрпљивањем, настоји се спријечити енергија отпора, критичко размишљање и повјерење у смисао дјеловања. Они вичу умјесто грађана. Они се вријеђају у име грађана. Они су у борби против система који сами стварају и одржавају. Они сами себи намећу ограничења. Они сами себи полажу рачуне и сами себе контролишу. И све то раде, наводно, много боље од грађана. У том психолошком рату који политичари воде против сопствених грађана, циљ је убједити грађанство да је отпор бесмислен, а шира заједница беспомоћна.

Најтеже је бити искрен у одговору на питање у којој мјери је тај циљ већ постигнут. А то није само одговор на питање у којој мјери је истина постала досадна, а лаж узбудљива, него и питање када ће и како грађани повратити право на сопствено незадовољство.