Iva tepavcevic.jpg

Ученик другог разреда Гимназије „Јован Дучић“ Ива Тепавчевић освојила је другу награду са радом „Иза мене живот, преда мном ништа“ на литерарном конкурсу организованом поводом сјећања на невино страдале жртве концентрационог логора Јасеновац – Доња Градина, у конкуренцији свих средњих школа у Републици Српској. 

Ивин ментор је професори српског језика и књижевности Јелена Мандрапа.

Из Гимназије „Јован Дучић“ су истакли да је Ива својим успјехом наставила свијетлу традицију школе, показујући да млади нараштаји знају да препознају важност памћења, његовања историјске свијести и очувања успомене на оне који никада не смију бити заборављени. 

Додјела награда биће уприличена 19. априла, у спомен-подручју Доња Градина, на централном обиљежавању дана сјећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. 

Организатор конкурса по деветнаести пут је Јавна установа „Спомен подручје – Доња Градина“ у сарадњи са Републичким педагошким заводом Републике Српске.

ИЗА МЕНЕ ЖИВОТ, ПРЕДА МНОМ НИШТА...

Није то магла. Изгледа као да јесте, створи се одједном као код куће, у Врбнику, под јесен или у рано прољеће. Наиђе тешка и густа, попут вуне с бабине преслице, али ова је другачија. Сва је једнака и без праменова. Има мирис као кад смо запалили точкове с кола ујака Тома, оних што их је довезао бродом из Америке, а још мирише и као кад смо, ми дјеца, пекли зеца у шуми. Мајка је због тога отјерала Радојицу и мене без вечере на починак. Каже да смо могли запалити читав Рајов гај, таква је суша била. Радојица каже да је ова магла из зграде гдје прво одведу ону дјецу која иду кући. Каже да они уопште нису отишли кући, него да су их стражари запалили као дрва! Ја му не вјерујем, зато што се то не ради људима, а нарочито не дјеци. А и нисам видјела Радојицу од кад су га за ноге одвукли из мајдана, јер није хтио више да ситни камен.

Овдје смо двије године. Тако кажу стражарке, кад су добре воље. Мени се чини много дуже, као да сам мање живјела кући, него овдје. Кажу и да се ово мјесто зове Јасеновац. Три дана и три ноћи смо овамо ишли коњском запрегом. Не бих знала на коју страну је Врбник, све и да ме пусте да идем, толико смо далеко. Мени се и Книн чинио далеко, само сам једном била. У овом Јасеновцу има дјеце више него оваца у Врбнику и свим селима уоколо. Сви ми дјеца из села смо овдје дошли. Оне ситније су одмах одвојили и рекли да ће да их пошаљу кући и више их нисмо видјели. Нас крупнију дјецу су довели у ове бараке. Радојицу су послали у мушку бараку, иако смо Јаглика и ја плакале и молиле да нас не раздвајају.

Сваки дан нам је исти. Свако јутро се за мрака будимо. Одмах нас воде у поље да копамо, жањемо или пластимо. Некад и у мајдан да ситнимо камен. Послије тога идемо на преваспитавање, тако то зову. Тамо нас уче како да се правилно крстимо и да се ми сад зовемо Хрвати. Море нас жеђ и глад. Котулу сам свезала преко прста да ми не спада, све кости ми се виде, а и неки зуби су ми испали. Јаглика и Радојица су још више пропали, а њих и туку више. Нарочито корбачем туче госпођица Нада. Тражи да је зовемо госпођица, а у ствари је чобаница из Сиска. Тако су ми рекли, а ја ни не знам гдје је то мјесто.

Онда ми је било девет година, када ми је престао живот. Сјећам се, жњели смо раж, кад су банули у село. Војска у црном, њих двадесет. Дошли су, кажу, да направе нову усташку власт. Као да је оној прошлој власти нешто недостајало. Нико се није бунио против те нове власти, сви су ћутали и радили шта им се каже. Али, ипак, једно јутро се зачула вриска у селу. Ни поустајали нисмо када уђоше у авлију. Смакнуше ћаћу одмах пред вратима, па мајку кад је из куће потрчала према њему. Вриштали смо, од вриске ништа чула нисам и не памтим
ништа осим вриске тог јутра. И мајке и ћаће пред кућом како из њих истиче живот. Не сјећам се ни кад су нас потрпали у запрегу, ни како смо дошли овдје. Радојица каже да смо три дана и три ноћи кукали на тим колима, да су нас ударали, да смо замало покрепали од жеђи. Не знам што и нас не смакнуше као мајку и ћаћу, куда ћемо нас троје кад њих нема.

Дуге двије године мука и глади. Сузе смо све источили. Не плачемо више ни кад неко од дјеце толико заслаби па га одведу у зграду одакле шаљу кући. Не плачемо ни кад нас госпођица Нада удара корбачем. Боље и то него стражар Анте. Он не бије корбачем, него удара ногама. Не знам шта смо толико криви? Гдје смо погријешили и зашто нас кажњавају?

Тешко ми је кад се сјетим куће, Рајовог гаја, пропланка подно штале и мајчиних пофезни. Ћаћа би је грдио што их посипа шећером па га троши, али и он је волио слатке. Кад очи затворим, као да видим Радојицу како га мајка опрема за школу. Или како Јаглика плете чарапе, а мајка је учи. И ћаћу како ваби овце с брда, а оне трче слободне као птице.

Године двије и још неки мјесец. Иза мене је био живот, испред мене нема ништа. Од умора падам на кољена, али не волим да спавам. Онда сањам мајку, а у сну јој причам како сам сањала да су побили њу и ћаћу и како сам срећна што је то био само сан. И кад ми је најљепше онда се пробудим и видим гдје сам, па ми буде још теже. Не волим да спавам јер сам гладна, а кад се пробудим још сам гладнија. Ноћу само лежим и слушам Јаглику како дише. Држим је за руку да и без ње не останем, то ми је једини страх. Ако одемо - да идемо заједно, друге жеље немам. Иза мене живот, преда мном ништа...