БАЊАЛУКА - У текстилној индустрији БиХ, у којој више од 80 одсто радне снаге чине жене, радни дан за хиљаде радница почиње много прије фабричке смјене, а завршава се дуго након ње, уз минималне плате, високе норме и сталан страх од губитка посла.
За многе раднице дан почиње већ у 4.30 ујутро, често у мјестима удаљеним више од 50 километара од фабрике. Прије поласка на посао морају обавити кућне обавезе, намирити стоку, припремити породицу и тек онда кренути ка погону, гдје их у седам часова чека машина и норма која одређује цијели њихов дан.
Истраживање показује да се раднице у фабрикама широм БиХ суочавају са системским кршењима радних права, од притисака на прековремени рад, који је често „добровољан“ само на папиру, до злоупотребе уговора на одређено вријеме, који их држе у сталној несигурности. Уз плате које су углавном око минималца, многе од њих не размишљају о напредовању, већ искључиво о томе како да сачувају посао и преживе мјесец.
Једна од радница, која је инсистирала на анонимности, каже да је најтеже када им се саопшти да је прековремени рад добровољан, а сви знају да ће послодавци запамтити свакога ко одбије. Управо страх од отказа, притисака и кажњавања разлог је што већина жена не жели јавно да говори о условима у којима ради.
Саговорници из синдиката и организација које су истраживале стање у производном сектору у којем доминира женска радна снага упозоравају да се, упркос хроничном недостатку радника, положај радница суштински не мијења. Плате остају ниске, норме високе, а колективни уговори ријетки, што послодавцима омогућава готово потпуну контролу над условима рада.
Предсједник Удружења за социјални, културни и креативни развој „Зора“ Армин Шестић, чија је организација, заједно са Хелсиншким парламентом грађана Бањалука и Clean Clothes Campaign, радила истраживање о стању у текстилном и обућарском сектору, истиче да се ради о индустрији која се ослања на изразито женску радну снагу, са слабом преговарачком моћи и пословним моделом који конкурентност гради на ниским трошковима рада.
Према његовим ријечима, жене носе највећи дио производног рада у индустрији која је и даље важна за извоз и запошљавање, посебно у мањим срединама гдје нема много алтернативних послова. Истраживање је показало да су жене најчешће запослене у директној производњи као оператерке шиваћих машина, раднице на састављању, лијепљењу, монтажи, кројењу, завршној обради и контроли квалитета.
Посебан проблем представљају уговори на одређено вријеме, који раднице држе у стању сталне неизвјесности. Многе од њих описују такав радни однос као непрестан осјећај да су „на проби“. Тамо гдје постоји већи број уговора на неодређено вријеме и јачи синдикат, осјећај сигурности јесте нешто већи, али ни тада није потпун, јер је сектор изложен паду наруџби и затварању погона.
Радна седмица формално траје 40 часова, колико закон прописује, али је у пракси прековремени рад редовна појава. Биљеже се радне седмице од 45, па и до 55 часова, радне суботе, а повремено и недјеље. Послови су физички веома захтјевни, репетитивни, а притисак на раднице појачава се како пристижу нове наруџбе и скраћују се рокови.
Шестић упозорава да раднице говоре о високим температурама, слабој вентилацији, главобољама, отицању ногу, хроничним боловима у леђима и зглобовима, проблемима са видом, као и иритацијама коже и дисајних путева тамо гдје се користе љепила и хемикалије. Додаје да, с обзиром на то да жене и ван посла често носе већи терет бриге о домаћинству, дјеци и старима, исти услови рада на њих остављају теже и дугорочније посљедице.
Један од најсуровијих механизама притиска у овом сектору јесте систем такозваних „нормированих минута“. У текстилној индустрији вријеме се, како наводи истраживање, не мјери класичним сатима, већ бројем минута у којима је радница у „чистом раду“ – док игла пролази кроз материјал, док се врши конкретна операција шивења, лијепљења или обраде. Све остало, од промјене конца и подешавања машине, до одласка у тоалет и кратког предаха, не улази у тај обрачун.
Просјечан учинак који радница може постићи у реалним условима износи око 7.000 нормированих минута мјесечно. Међутим, од њих се у пракси тражи 9.000, па чак и 10.000 минута. Када се та математика преведе у свакодневицу, то значи да би радница, да би стигла до 10.000 минута у просјечном мјесецу, морала да проводи око седам и по часова дневно у апсолутно непрекидном „чистом раду“, што практично не оставља простор за било какве људске паузе.
Разлика између остварених 7.000 и тражених 10.000 минута представља додатних 3.000 минута, односно око 50 часова чистог рада више у једном мјесецу. То је, практично, једна додатна радна седмица коју радница мора „измислити“, а да би то постигла у оквиру редовног радног времена, морала би повећати брзину рада за готово 45 одсто.
Раднице свједоче да су управо због таквих захтјева принуђене да остају дуже на послу, раде викендима и носе терет посла који се не може изнијети без озбиљних посљедица по здравље. Једна од саговорница каже да највише брине како да сачува постојећи посао, а не како да добије бољу позицију. Најљепши тренутак, како је рекла, јесте када плата легне на вријеме и када зна да тог мјесеца неће морати позајмљивати новац.
Слично говори и друга радница, која наводи да су у фабрици најчешће теме то ко ће остати, ко ће добити нови уговор на одређено, а не ко ће нешто ново научити или напредовати. Посебно тешко пада рад у условима високих температура, када, како каже, морају радити истим темпом као да је све нормално.
Предсједница Синдиката текстила, коже, обуће и гуме Федерације БиХ Зекира Наджак каже да су превисоке норме, мале плате и велики притисци разлози због којих радници, посебно млађи, напуштају ову индустрију.
Шта Ви мислите о овоме?