Закашњела енергетска транзиција у Босни и Херцеговини поставља питање њеног приступања ЕУ, док зависност од угља остаје кључни проблем.
Босна и Херцеговина се налази пред једним од најтежих задатака на свом европском путу – дубинском енергетском транзицијом из угља ка чистијим изворима енергије. Иако је земља формално преузела обавезу климатске неутралности до средине вијека, у пракси и даље снажно зависи од термоелектрана на лигнит.
У мјестима попут Какња, та зависност није само енергетско, већ и социјално и економско питање: хиљаде радних мјеста, локални буџети и читаве генерације везане су за руднике и електране. Истовремено, ниво загађења ваздуха достиже алармантне вриједности, док се у извјештајима и здравственим статистикама све чешће повезује са тешким обољењима, укључујући и рак.
Док Европска унија и Енергетска заједница пооштравају правила и инсистирају на затварању застарјелих термоенергетских капацитета, Босна и Херцеговина касни у спровођењу реформи. То отвара питање које постаје све важније у контексту европских интеграција: да ли ће енергетска зависност од угља постати кочница на путу ка ЕУ?
У Какњу, индустријском граду у срцу Босне и Херцеговине, све се и даље врти око лигнита. Хиљаде радних мјеста директно зависе од угља, који деценијама обликује живот овог краја.
Овдје се налази око 440 милиона тона угља, једно од највећих лежишта у Европи. Угаљ се у Какњу експлоатише још од времена Аустроугарске, а прије Првог свјетског рата у рудницима је радило око пет хиљада рудара. Данас их је остало око 1.200.
Производња угља у Какњу планирана је да расте са око 700.000 тона прошле године на 800.000 тона до 2026. године, и то упркос чињеници да сагоријевање лигнита представља један од највећих извора CO₂ и других загађујућих материја у региону.
Фосилна горива остају главни покретач климатских промјена, али у рударској заједници постоји свијест о потреби транзиције, иако се она одлаже због економске зависности од угља.
Рударски инжењер Омер Хрустић признаје да је промјена неизбјежна, али и да тренутно нема реалне алтернативе.
„Као друштво, морамо тражити боље начине снабдијевања енергијом. Када дође вријеме, морамо бити спремни. Али тренутно смо зависни од угља и од нашег посла, нашег тешког рада“, изјавио је он.
У Федерацији БиХ постоји седам државних рудника угља, док се остатак налази у Републици Српској. Укупни дугови рударског сектора процјењују се на око сто милиона евра. Упркос финансијским проблемима и еколошким критикама, власти и даље инсистирају на наставку производње, уз образложење да је енергетска сигурност приоритет.
Директор рудника Какањ Исо Делибашић наглашава да је БиХ потребна енергија и да будућност рудника угља не смије бити доведена у питање.
Он процјењује да геолошке резерве могу трајати још 40 до 50 година, уз напомену да треба узети у обзир потрошњу енергије у земљи.
Термоелектрана у Какњу, чији је димњак висок готово као Ајфелов торањ, и даље представља један од највећих извора загађења у земљи.
Босна и Херцеговина се обавезала да достигне климатску неутралност до 2050. године, али спровођење тих циљева остаје проблематично због застарјеле инфраструктуре и спорих реформи.
Према подацима „Бенквоч“ мреже, застарјеле електране у БиХ емитују више од 200.000 тона сумпор-диоксида годишње, што вишеструко премашује дозвољене границе.
Европска комисија у свом извјештају за 2025. годину додатно критикује енергетску политику земље и упозорава на кашњења у реформама.
Становници Какња директно осјећају посљедице загађења, посебно кроз здравствене проблеме и лош квалитет ваздуха.
Према медицинским подацима, на 35.000 становника у Какњу има 223 обољела од рака, а стручњаци упозоравају на директну везу између загађења и обољења плућа.
Према подацима Европске агенције за животну средину и Свјетске банке, загађење ваздуха у БиХ узрокује више од 3.000 превремених смрти годишње.
Упркос свему, власти настоје балансирати између економије и екологије, уз најаве модернизације и увођења система за смањење емисија у наредним годинама.
Шта Ви мислите о овоме?