Спасоје објаснио како од једне гуске заради хиљаду КМ

Из хобија у посао: Спасоје Цвјетковић из Брода узгаја ријетке расе и зарађује од перадарства

Спасоје Цвјетковић из Горње Барице код Брода већ двије деценије бави се узгојем ријетких раса перади, производњом јаја, пилића и прерадом меса, претворивши свој хоби у одржив и исплатив посао.

Овај 61-годишњак узгаја кокошке и патке, производи јаја и пилиће, прави кобасице и гуščију маст, а уз све то бави се и голубарством, ловом и узгојем цвијећа.

„Ове године планирам произвести 3.000 пилића. Прије неколико година производио сам три пута више. Никада нисам имао проблем да их распродам. Најсрећнији сам међу живином. Моја супруга је запослена, син и кћерка завршили су високе школе и отишли су својим животним путевима“, прича Спасоје, који је по струци и бравар, молер, месар и столар.

На свом уређеном сеоском домаћинству данас узгаја четири расе кокошака – виандоту, аустралорп, њу хемшир и плимутрок, које се истичу високом носивошћу и отпорношћу.

„Производио сам и 10.000 пилића годишње, када су се син и кћерка школовали. Сада су потребе мање, па сам и производњу умањио. Имам четири расе кокошака, виандоту и аустралорп у три боје, њу хемшир и плимутрок. Све ове расе су веома рентабилне, годишње снесу и до 300 јаја, захвалне за узгој, робусне и атрактивног изгледа. Поријеклом су из Америке, осим расе аустралорп, која потиче из Аустралије“, каже он.

Посебно истиче исплативост производње гуščије масти, наводећи да се од једне гуске може остварити значајна зарада.

„Од холомогорске руске гуске могу се добити два килограма веома љековите масти чија је цијена на тржишту 400 КМ по килограму. Кад се томе додају месо и изнутрице за кобасицу, плус перје, рачуница показује да се од једне гуске може зарадити хиљаду марака.“

Говорећи о почецима, Цвјетковић истиче да је у почетку узгајао домаће кокошке, али је временом прешао на рентабилније расе.

„У почетку, прије двије деценије, узгајао сам домаће кокошке међашице, али сам схватио да су много уноснија матична јата познатих сорти, цијењених због високе производње јаја и квалитетног меса, под условом да нису осјетљиве на болести и да узгој не захтијева велике трошкове.“

Он додаје да потражња за овим производима често превазилази његове производне капацитете, те да перадарство у сеоским срединама има перспективу.

„Када бих био 20 година млађи, купио бих пусто имање у селу, каквих овдје има много, набавио опрему за производњу пилића и друге перади, радио десетак година, а послије поклонио ономе ко жели да настави. Било би добро и мени и другима.“