Само у том граду горе је бити Србин, него нацистички слуга или предак оних због којих се нацизам изродио, став је аутора Александра Стојановића у осврту на најаву подизања споменика аустроугарском престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији у Сарајеву.
Кад ономад у вријеме короне вјерници православне вјероисповијести нису жељели да одустану од тајне светог причешћа, омиљени сарајевски војник Војске Републике Српске Драган Бурсаћ и његови сљедбеници сковали су кованицу „лизачи кашике“. У својој мизерији и недостатку смисла за хумор, манијакално су форсирали такав израз покушавајући да тај чин прикажу као нешто инфериорно и нездраво.
И то је, како наводи аутор, само кап у мору покушаја да се Срби и православље омаловаже и прикажу у негативном свјетлу, док се Сарајево представља као оаза „слободарства“ и „мултиетничности“.
Уочи 1. марта, датума који се у Федерацији БиХ обиљежава као дан независности, Сарајево је одлучило да подигне споменик Францу Фердинанду и Софији, што аутор тумачи као чин подизања споменика представницима империје која је владала овим просторима као окупатор.
Наводи да је у јавном дискурсу поново актуелизована тврдња да је Софија у тренутку атентата била трудна, истичући да за то, како каже, нема историјских доказа.
Аутор у тексту оспорава наративе који, по његовом мишљењу, релативизују историјске околности и улогу Гаврила Принципа, те указује на различита тумачења историјских догађаја у јавности.
Посебно наглашава да је атентат у Сарајеву имао шири историјски значај и да је питање односа према тим догађајима и данас предмет оштрих полемика у БиХ.
Текст закључује тврдњом да је у савременом Сарајеву однос према историјским личностима и догађајима дио ширег идеолошког сукоба и различитих визија прошлости и идентитета.
Шта Ви мислите о овоме?