Невесиње је још прије Другог свјетског рата имало скијашки клуб, први у Херцеговини. Снијежни обронци Вележа извукли су из града прве организоване скијашке дружине 1933. године, када је овај планински спорт почео да се развија међу Невесињцима. Предсједник клуба био је катастарски инспектор Јаромир Марашек, а ентузијазам оснивача и чланова довео је до тога да Невесиње убрзо постане центар скијања у овом дијелу Херцеговине.
У Невесињу је одржано и прво скијашко такмичење на просторима Херцеговине, на стазама дужине 12 и 18 километара. О овом догађају детаљно је извјештавао дневник „Југословенска пошта“ под насловом „Велике смучарске утакмице у Невесињу“, описујући трке одржане 17. фебруара 1935. године.
Тога дана невесињско смучарско удружење приредило је прве смучарске трке у Невесињу и цијелој Херцеговини. Трке су одржане на двије стазе – од 12 и 18 километара, а у обје је учествовало по десет такмичара. Старт је био испред Споменика слободе у 13 часова, али је већ од поднева простор био испуњен грађанима. Старо и младо изашло је да види прве смучарске трке у читавој Херцеговини, а огромно интересовање показало је колико је овај спорт брзо заживио у граду.
Смучарско друштво, основано годину раније, у кратком року је напредовало и бројало је више од 100 чланова. Располагало је великим бројем смучки, што је омогућавало почетницима да се укључе у овај здрав и атрактиван спорт. Иако стаза није била подесна – пролазила је кроз шумовите и тешко проходне предјеле – а временски услови били неповољни због југа, меког снијега и јаког сунца, постигнута времена оцијењена су као одлична.
На стази од 18 километара прво мјесто освојио је капетан Обрадовић, са временом од 1 сат и 50 минута, док је на стази од 12 километара побиједио Милан Лекић, са временом од 1 сат и 30 минута. Због услова на стази, такмичари су се готово цијелом дужином морали ослањати на штапове, јер није било простора за брзу и слободну вожњу.
Док су такмичари били на стази, међу грађанима је владала велика неизвјесност. Оближња брда са којих се могао пратити долазак такмичара била су препуна свијета, а сваки пролазак кроз град бурно је поздрављан. Иако је организација трка била добра, на крају је дошло до забуне јер стаза од 12 километара није била довољно обиљежена, па су поједини такмичари скренули са пута. Ипак, жири није уважио примједбе прије додјеле награда.
Ови догађаји свједоче да је Невесиње већ тридесетих година прошлог вијека имало снажну спортску традицију и да су снијежне падине Вележа биле мјесто гдје је постављен темељ херцеговачког скијања.
Шта Ви мислите о овоме?