Требиње је одувијек имало посебну филмску чар.Од тридесетих година прошлог вијека, када је њемачка продукција снимала оперету „Барон Циганин“, цијели град постао је статиста – од Леотара до живописних улица.Дуги низ година Требиње је било „невидљиви глумац“: понекад љепушкаст и заводљив, понекад недоживљен, али увијек ту, на целулоидној траци која чува успомене.
1954. године град је био кулиса за филм „Кућа на обали“, а пет година касније и за остварење Франтишека Чапа „Врата остају отворена“, у којем се на почетку филмске каријере појавила и Милена Дравић.
Требиње, међутим, није увијек добијало главну улогу, понекад је његова љепота била тек оквир за причу.
Свој трећи филмски живот Требиње је доживјело средином шездесетих година, када је југословенска копродукција са иностранством снимала вестерн „Највећа авантура Олд Шетерханда“ у поповопољском Форту Гранд и на Зупцима у „Голден Хилсу“.Каубојско насеље и стотине статиста, коњи, бријачнице и кафане вратили су град двјеста година уназад, у пустоловну дивљину „Дивљег запада“.
Само годину дана касније, у Требињу је снимана и комедија „Пут око света“, према истоименом дјелу Бранислава Нушића.
Познати југословенски комичар Миодраг Петровић Чкаља био је дио ове филмске екипе.У филму је тумачио улогу Јованчета Мицића, а међу члановима екипе био је најпопуларнији.
Популарни комичар је тада посветио читаоцима „Гласа Требиња“ фотографију са снимања и преко овог листа поздравио грађане Требиња, пожеливши граду даљи напредак и све најљепше.
Данас, док шетамо Требињем и гледамо Леотар, Требишњицу и стара каменита језгра, лако је замислити да смо статисти у неком старом филму.Град који је пролазио кроз камере, рефлекторе и редитељске упуте и даље зрачи филмским шармом, оним истим који су га учинили пионирским херцеговачким филмским градом.
Шта Ви мислите о овоме?