Хрватским порталима Срби често служе за кликове, хрватским послодавцима за сезонски рад, а националистима као оправдање сопственог постојања. Када се, међутим, национализам, бизнис и медији споје, настају пројекти који постају изузетно исплативи и утицајни.
Један од таквих примјера виђен је прошлог љета, када је концерт Марка Перковића Томпсона у Загребу окупио око 350 хиљада људи, уз присуство чланова Владе, који су јавност увјеравали да толика маса не може бити екстремистичка.
Ипак, у мјесецима након тога услиједили су напади на културне догађаје, прекиди фестивала и притисци на умјетнике, све до антифашистичких маршева који су показали да постоји и друга страна културног сукоба.
Истовремено, тише и мање упадљиво, појавио се низ културних садржаја који су почели да разграђују наратив подјела. Серија „Тврђава“, прича о забрањеној љубави Србина и Хрватице у ратном Книну, стекла је велику гледаност и ван Србије.
Услиједило је и јавно признање каštеланског инфлуенсера Марка Вулетића да живи у истополном партнерству са Боголјубом из Крушевца, што је прихваћено без значајнијих негативних реакција међу пратиоцима.
Круна овог мини-тренда је филм „Свадба“, романтична комедија о љубави Србина и Хрватице, који је за кратко вријеме постао најгледанији домаћи филм 21. вијека у Хрватској.
Иако критичари указују на мане – од шаблонске радње до неравномјерно разрађених ликова – публика је препознала енергију, хумор и тему која и даље носи дозу субверзије.
Филм се отворено шали са националним и друштвеним „светињама“, од цркве и политике до ратних митова и савремених транзиционих апсурда, уз опрезан, али свјестан однос према деведесетим.
Посебна снага „Свадбе“ лежи у чињеници да подједнако привлачи различите генерације, од старијих гледалаца до младих који за филм сазнају путем друштвених мрежа.
Упркос историјским искуствима која показују да популарна култура сама по себи не мијења политичку стварност, успјех оваквог филма дјелује охрабрујуће у времену доминације шовинизма и забрана.
„Свадба“ можда није ремек-дјело, али је важан подсјетник да заједнички културни простор и даље постоји и да без напора прелази и националне и генерацијске границе.
Шта Ви мислите о овоме?