Свакодневно слушамо о борби за имовину Републике Српске и тврдњама да она не припада Босни и Херцеговини. То је уставно питање тачно, али је просјечном становнику Српске сложено и апстрактно.
Оно што, међутим, сви разумију јесу вијести да се имовина Српске православне цркве у Федерацији БиХ уписује на „државу“. И сасвим логично се поставља питање: ако БиХ нема имовину, како су онда цркве, црквишта и гробља постали њени?
Република Српска јесте сигурна кућа за Србе у БиХ, али Срба има и са друге стране међе. Мало их је, али постоје. А тамо гдје народа нема, има светиња. Руђене, запуштене, али постоје и свједоче да смо ту били, да је то српско колико и бошњачко и хрватско. Нажалост, те светиње су препуштене саме себи и историји.
Вијест о уknjiжавању имовине СПЦ на „државу“ прошла је готово без икакве реакције. А управо ту је испит зрелости приче о заштити имовине. То је конкретан случај на којем се може показати има ли БиХ право на имовину или нема. Ако и ово прође без одговора, све приче о принципима постају пука демагогија.
Не треба се чудити поступцима Федерације БиХ. Да су Срби икада били истински прихваћени, не би скоро свако српско гробље било уништено. Заблуда је била вјеровање да ће се на рушењу стати и да се неће прећи на уknjiжавање. Још је опаснија илузија да ФБиХ не жели да избрише сваки траг српског постојања.
То потврђују и реакције из Федерације на одлуку Уставног суда БиХ о „неуставности“ Владе. Није им било довољно што је Суд донио апсолутно неправну одлуку, већ им је засметало и то што су судије из реда Хрвата гласале против. Дакле, проблем је свако и најмање искорачење из става да је све што долази из Републике Српске неприхватљиво.
Наивних је увијек било, али су опаснији они који се заклињу у српство, а ћутке посматрају шта се ради Српској православној цркви у ФБиХ. Да је у питању њихова фотеља или партијска просторија, дигла би се побуна. Овако, док су фотеље сигурне, без једног гробља или црквице, мисле, нећемо пропасти. Па зар?
Ако је забрињавајуће што Срби у Федерацији нису заштићени, још је алармантније што је правна сигурност уздрмана и у Републици Српској. За неколико мјесеци из Суда БиХ, који се стално описује као неуставан и антисрпски, стигле су двије пресуде – једна за рођенданску честитку, друга за слику на транспаренту.
Каже суткиња Сена Узуновић да су повријеђена осјећања неких Бошњака. Али ако славите муџахедине и узвикујете „Алаху екбер“, нема закона који ће то санкционисати. Ако је пресуђен предсједник Републике, ко гарантује да сутра неће бити пресуђен било ко од нас? Сада је јасно – не гарантује нико.
Предсједник је политичар и тешко да ће се наћи неко довољно храбар, или луд, да га ухапси. Њега бране тимови правника и пут до Стразбура му је отворен. А шта је са, како премијер воли да каже, малим човјеком? Ко ће њега заштитити?
Није пресудно шта мислимо о појединцима. Не морамо их ни познавати. Пресуђени су. А сутра то можемо бити и ми – ако повриједимо „танана“ осјећања неког муџахедина или ако се будемо држали Устава Републике Српске.
Премијер, поједини политичари и „безбједносни стручњаци“ највећу опасност, међутим, виде у мљекарима. Не руше, по њима, муслиманске политичке, обавјештајне, правосудне и медијске структуре Републику Српску, већ мљекари. Њих педесетак, како смо видјели на митингу. Ако и толико.
А да смо упregли медијску, страначку и сваку другу машинерију да спријечимо правно насиље из ФБиХ и са нивоа БиХ, онако како је подигнута за мљекаре, не би ни један гроб, а камоли гробље, био уknjiжен на „државу“.
Огњиште живи само док у њему има жара. Неко тај жар мора распирити. Ако се све сведе на „оштре“ твитер-реакције чији рок трајања је један дан, огњиште ће се угасити. А онда ће и читава Република Српска постати још једна имовина уknjiжена на „државу“.
Шта Ви мислите о овоме?