У Музеју Херцеговине промовисана је књига „Попово, долина суза: Усташки злочини у Другом свјетском рату“ аутора историчара Сима Радића.
Радић је музејски педагог и заљубљеник у локалну историју, а у центру његових истраживања претежно је подручје Поповог поља, о коме пише и у свом првом роману.
Стицајем околности нико од његових ближих сродника није страдао у усташким јамама, а било је случајева индиректних жртава.
„Моја баба је изгубила брата који је имао годину дана када је преминуо у збјегу у Бјеласници љета 1941. године и он је једна од индиректних жртава. Слушајући о страдању у Поповом пољу и читавој Херцеговини, која је изузетно страдала у Другом свјетском рату, ја и млађи нараштаји смо одрастали уз приче о јамама, о склањању нејачи у збјегове која је боравила под ведрим небом без хране и воде, о начину њиховог преживљавања, склањања од различитих војски. Код мене се у том најранијем узрасту јавила љубав према историји и тада сам изабрао свој будући позив“, рекао је Радић.
Одрастао је уз прадједа који је био савременик и учесник тих догађаја, а успио је да избјегне јаму.
„Тада сам упијао приче и почео да биљежим неке податке, а он је преминуо када сам имао једанаест година. Све ме то занимало, а то сам искористио добрим дијелом у овој књизи. Немам никога ко је страдао у јами, који је страдао од усташке каме, али ово је један мој дуг према ужем завичају из којег потичу моји родитељи. Сматрао сам да је ово нешто најмање што могу да учиним да се ове жртве не забораве“, објаснио је Радић.
Доста дуго је размишљао да пише нешто везано за Попово поље, али прије двије године у разговору са члановима Удружења Ржани До, које окупља потомке страдалих, појавила се иницијатива да се направи јединствени списак страдалих од стране усташа.
„Размишљали смо да то буде брошура, један униформан списак, али смо закључили да би било најбоље да постоји текстуални дио који сам урадио. Он заједно са списком чини књигу. На тај начин сам ставио свједочења која сам чуо у свом дјетињству, али сам разговарао и са другим потомцима страдалих. Свима се захваљујем јер је то допринијело да се уобличи читава књига“, јасан је Радић.
Књига има 144 странице и осмишљена је тако да има предговор, географски опис за читаоце који су са стране да имају представу гдје се налази Попово поље и географска цјелина.
„Навео сам историјски преглед од праисторије до 1941. године. Једно поглавље сам посветио усташкој политици геноцида да се види каква је била политика НДХ према Србима (једну трећину убити, једну трећину протјерати, а једну трећину покатоличити). Након тога иде поглавље 'Крвава 1941. година' у коме сам обрадио све трагичне догађаје од јуна до августа када се десио покољ у селу Чаваш. Ту сам обрадио и појединачне усташке злочине, а дотакао сам се и сахране страдалих Срба са подручја Дубровника који су побијени у Рудинама (Пељешац), а сахрањени су у Завали. Фокусирао сам се на то јер су међу њима била и тројица из Поповог поља и то свештеник Василије Ковачина који је рођен у Мостару, али је његов отац био поријеклом из Седлара“, казао је Радић.
Након тога у књизи слиједи поглавље "Посљедњи усташки удар" јер до 1944. године нема забиљежених усташких акција и напада на српска села.
„У септембру мјесецу су се десили злочини у селу Величани и након тога извршена је депортација Срба из села Равно (породице Краљ и Салата) у Јасеновац и тамо су завршили своје животе. Посебно поглавље је посвећено 'Сјећању на на страдале и ексхумацију'. Од подизања споменика у селу Чаваш педесетих година прошлог вијека (први споменик који је подигнут и чије је откривање пратио вјерски обред који је предводио митрополит Владислав) до отварања јаме Ржани До 1990. године. Тако се покренуо талас есхумација и на Пандурици, Бивоље. брду, Шуманцима... На крају имамо поглавље које доноси списак страдалих Срба, њих 368 именом и презименом. То је суштина ове књиге да свака жртва која се у претходним временима помињала као бројка заправо да се назове именом и презименом. На тај начин ћемо допринијети очувању културе сјећања“, објашњава Радић.
Аутор је током свога истраживања наишао на реченицу да док се не наведу имена и презимена то су само статистички подаци. На овај начин се има доказ о страдању тог појединца, те се спречава да жртве падну у заборав.
„Постојали су спискови који су урађени и објављени и раније, али сам се трудио да нађем податке о години рођења, мјесту страдања, ако су у питању биле жене да наведем дјевојачко презиме, из којег су села биле и страдале у селу гдје су се удале. Трудио сам се да направим попис жртава мада је то захтјеван посао јер ми не можемо причати о коначном списку. Књига је изашла прије два мјесеца и јављали су ми се људи да ми кажу да су двојица, тројица, умрли од глади, исцрпљености, а њих нема ни у једној досад постојећој евиденцији. Поготово дјеце која су од глади и лоших услова живота страдала и подлегла, али било је и стараца. Трудио сам се да допуним спискове новим именима и подацима, а ако ставите и пет нових имена то је значајан подухват јер сте спасили те жртве од заборава“, поручио је Радић.
Литература коју је користио за писање књиге је многобројна јер су бројни наслови везани за страдање Херцеговине у Другом свјетском рату.
Користио се литературом попут Сава Скока, књигама које се баве усташком политиком геноцида, књигом Божа Славића „Попово поље у НОБ“, списка Сава Стијачића „Требињци пали у борби за слободу“, радова из различитих зборника.
„Најзначајнија ја архивска грађа која се чува у Музеју Херцеговине као Фонд Васа Глухајића који до сада није објављиван и истражен. Васо је из села Дријењани и био је један од најмлађих бораца Десете херцеговачке бригаде, а био је укључен у одбор за вађење посмртних остатака из јаме Ржани До. Документација, коју су његови потомци поклонили Музеју Херцеговине, значајно је допринијела писању ове књиге. Затим фото-тека БиХ јер постоји одређен број видео материјала и фотографија које се баве есхумацијом из јаме Јагодњаче на Ржаном Долу. Тај материјал је значајан зато што су снимљена и свједоћења савременика тих догађања 1941. године, затим потомака, синова, кумова, комшија страдалих људи. Ту су и свједочења која је прикупио Манојло Ћук који је то објавио у једном зборнику који је посвећен страдању Срба у НДХ“, завршио је Радић.
Пред читаоцима књиге нашли су се неки подаци који до сада нису познати широј јавности, а у наредном периоду ће изаћи допуњено издање јер се у међувремену дошло до нових података.
На промоцији су говорили модератор Петар Милошевић и директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић.
Књига „Попово, долина суза: Усташки злочини у yдругом свјетском рату“ је изашла захваљујући Задужбини „Кнез Мирослав Хумски“ и Музеју Херцеговине.
Сав приход од продаје књиге, аутор ће донирати за уређење и одржавање јаме Ржани До и споменика у селу Чаваш.
Шта Ви мислите о овоме?