Смог није само комбинација магле и дима, већ сложена и опасна мјешавина штетних честица и гасова која озбиљно угрожава здравље људи и животну средину. О овом проблему за портал „Наука говори“ писала је дипломирани биолог Јелена Калинић, објашњавајући како смог настаје, које су његове посљедице и зашто је загађење ваздуха питање које захтијева системска рјешења.
Просјечан човјек дневно удахне око 11.000 литара ваздуха, што је готово 16 килограма. Ваздух је неопходан за живот јер садржи кисеоник, без којег не могу функционисати људске ћелије, али ни већина живих бића. Проблем настаје у тренутку када, заједно са кисеоником, у организам уносимо и штетне материје, што се управо дешава приликом удисања смога.
Током зимских мјесеци у бројним градовима БиХ честа је појава густе измаглице и смањене видљивости, праћене упозорењима да се избјегава боравак на отвореном. Смог представља смјесу ваздуха са разним гасовима и чврстим честицама, међу којима су и честице чађи. Ипак, чак и када чађ није видљива, то не значи да је ваздух чист.
Назив смог настао је спајањем енглеских ријечи smoke (дим) и fog (магла). Градови смјештени у котлинама, окружени брдима и планинама, имају отежано струјање ваздуха, што погодује задржавању магле. Када се у таквим условима појаве и загађујуће материје настале људском активношћу, магла прераста у смог.
Смог садржи такозване PM честице, величине од 2,5 до 10 микрона, које се означавају као PM2.5 и PM10. Оне могу бити састављене од соли, метала, органских једињења и микроорганизама. Поред тога, у гасовитој фази налазе се угљен-моноксид, оксиди азота, сумпорни оксиди и озон. Посебан облик представља фотохемијски смог, који настаје под утицајем УВ зрачења.
Излагање смогу може довести до иритације дисајних путева, кашља, погоршања астме, оштећења плућа, проблема са очима и кожом, као и повећаног ризика од настанка карцинома. Код трудница, дуготрајно излагање загађеном ваздуху може утицати на развој плода и довести до различитих здравствених поремећаја код новорођенчади.
Индустријски смог, који је карактеристичан за градове попут Зенице, Тузле и Сарајева, настаје комбинацијом временских услова и људских активности. Главни извори загађења су индивидуална ложишта која користе угаљ лошег квалитета, издувни гасови аутомобила и индустријска постројења. Додатни проблем представља температурна инверзија, када слој топлијег ваздуха изнад града задржава хладан и загађен ваздух при тлу, стварајући својеврсни „поклопац“ који може трајати данима.
Квалитет ваздуха се најчешће представља индексом загађења, при чему веће вриједности значе већи ризик по здравље. Док индекс од 50 указује на релативно чист ваздух, вриједности изнад 300 означавају изузетно опасно загађење. Ипак, праг за увођење мјера разликује се од земље до земље – у неким европским градовима узбуна се проглашава већ при много нижим вриједностима него у БиХ.
Појединац самостално може учинити мало – носити заштитне маске или напустити град током епизода смога. Међутим, колективне мјере могу дати значајне резултате. Историјски примјер је Лондон, гдје су након смртоносних епизода смога педесетих година прошлог вијека донесени строги закони о чистом ваздуху.
Рјешења подразумијевају ограничење употребе возила са високим емисијама, унапређење јавног превоза, прелазак на еколошки прихватљивије видове гријања, улагање у енергетску ефикасност, очување шума и поштовање еколошких стандарда у градњи.
Чак и подручја без израженог смога нису у потпуности заштићена, јер загађење може имати далекосежне посљедице, попут киселих киша и нарушавања екосистема. Због тога је неопходно заједничко дјеловање и дугорочно планирање у циљу заштите ваздуха, воде и природе у цјелини.
Шта Ви мислите о овоме?