Након четири претешке ратне године мир у БиХ је договорен хиљадама километара далеко од ратишта. Исцрпљујући преговори трајали су три седмице у војној бази Рајт-Патерсон која је у историји позната по браћи Рајт, који су цивилизацији подарили први авион на том подручју почетком 20. вијека.
Преговоре у Дејтону је водио савјетник америчког државног секретара и дугогодишњи дипломата Ричард Холбрук. Као модел послужио је споразум који је окончао арапско-израелски рат.
Вијест да је договорен мир је обишла свијет, али нису сви срећни изашли из Дејтона у држави Охајо. Ниједна од три зараћене стране није добила све што је хтјела, што је добрим дијелом довело до тога да се данас, пуне три деценије касније, полемише о томе ко је добро одиграо, ко је можда могао и боље, ко је подлегао притисцима, а ко био уцијењен.
Холбрукови записи
Дејтонски споразум је парафиран 21. новембра 1995, а зашто је, између осталог, за мјесто преговора изабран Дејтон, записао је Холбрук у књизи "Завршити рат".
- Том Донилон је преузео да за разговоре нађе прихватљиво мјесто - које смо шифровано назвали Локација X. Био је важан сваки детаљ. Локација X треба да прими девет делегација - из сваке балканске земље, пет земаља Контакт групе и представника ЕУ Карла Билта. Идеално би било имати мјесто на којем бисмо били изоловани од новинара и других људи споља, довољно близу Вашингтона да би могли доћи званичници из администрације, а довољно далеко, како је то касније у "Вашингтон посту" написао Михаел Добс, "да се балканским господарима рата онемогући да јуре у телевизијске студије у Њујорку и Вашингтону сваки пут када преговори ударе о зид". Авио-база у Дејтону испуњавала је наше потребе - записао је Холбрук.
У Дејтон су делегације пристигле 31. октобра након што у БиХ ниједан до тада покушај примирја и споразума није успио да заустави крвопролиће.
- Прозори мојих соба у приземљу гледали су преко паркинга право у Милошевићеве, тако да смо могли видјети да ли је у свом апартману. Зграде су биле прикладне, али једва и елегантне - наводио је амерички дипломата
Три балканске делегације, САД и Европљани имали су своју зграду. Хотел, симболичног назива "Хоуп" (у преводу нада).
- Наш тим је стигао у Дејтон 31. октобра на вријеме да поздрави балканску делегацију. Стигао је Милошевић, изражавајући увјерење да ће сигурно бити постигнут споразум. Америчким војним авионом стигао је Изетбеговић, позивајући на "мир с правдом". Туђман се спустио поносан и охол. Није дао никакву изјаву - пише у Холбруковој књизи.
Погледи из Српске
Преговори у Дејтону су, према свједочењима бројних учесника, били веома мукотрпни, исцрпљујући, а често на ивици пропасти.
Многи високи званичници ургирали су тврдећи да је ово посљедња прилика за постизање споразума, а америчке и британске дипломате су додатно притискале госте са Балкана, инсистирајући на томе да ће, ако договора не буде, дићи руке и повући међународне трупе те да ће БиХ остати препуштена сама себи.
Како је вријеме одмицало расла је нервоза и тежило се коначном рјешењу уз бројне ноћне разговоре, преговоре, притиске.
Окосницу делегације Републике Српске у Дејтону чинили су Момчило Крајишник, као предсједник Скупштине, потпредсједник Никола Кољевић и Алекса Буха, као министар спољних послова, али главну ријеч за српску страну водио је тада први човјек ондашње Југославије Слободан Милошевић. Уз њега су били и Момир Булатовић и Милан Милутиновић.
Из многих изјава и записа видљива су била неслагања између српских представника, што је дошло до изражаја највише на крају преговора.
У посљедњем минуту преговора, тог 21. новембра ујутро, на Аранђеловдан по православном календару, нашло се рјешење према којем је све завршено осим статуса Брчког, за које ће бити формирана међународна арбитражна комисија. Договорен је омјер 51 напрема 49 одсто у корист ФБиХ, потписе су ставили Милошевић, Изетбеговић и Туђман, а како је та вијест дочекана у Српској за "Глас" је испричала Соња Караџић Јовичевић, кћерка Радована Караџића, тада предсједника Републике.
- Пуне су три деценије од потписивања Дејтонског споразума и исто толико кидисања да се измијени до непрепознатљивости тумачењем "духа" умјесто ријечи, наметањем личних рјешења појединаца и кршењем одредаба, увијек на штету српског народа - рекла је она.
Почетку заказаних преговора претходио је, подсјетила је, драматичан развој догађаја.
- Подигнута је оптужница против Радована Караџића с циљем спречавања његовог учешћа у преговорима и јасном поруком да ће бити ухапшен чим ступи на америчко тло. Били су свјесни да његовим присуством Срби не би пристали на штетна рјешења, као што не би ни наш тим. Због тога је Милошевић изманипулисао патријарха Павла да у његову корист изнуди овлаштење да ексклузивно преговара у име тима Српске, знајући да наша делегација не може одбити патријарха. Тако је наш тим присуствовао преговорима, али без права гласа - казала је Караџић Јовичевић.
На дан потписивања споразума, у кући пуној гостију и за славском трпезом, казала је, пратило се обраћање Милошевића на телевизији.
- Крајње самоувјерено, без имало стида, набрајао је шта смо "добили", редом све оно што смо већ имали, српском крвљу натопљено. На мапама великог размјера и дебелим фломастером одузете су куће, имовина и будућност многих људи, што је само у Сарајеву довело до егзодуса 157.000 Срба. Недавно слушам једног београдског политичара који каже да је у то вријеме био мали (не млад, него мали, са 30 година) и наводи да није био учесник догађања, али да му је неко причао сљдеће: да Караџић и Крајишник нису хтјели ништа да потпишу и да су тражили 70 одсто територије. Слушам то већ дуго од истог и сличних ликова који су били "мали". Тај исти је недавно изјавио и да су Српску направили Американци. Ово је добра прилика да и њему поновим да Караџић није ни могао било шта да потпише, па ни да одбије, јер није ни био тамо. Крајишник је био, али без права гласа. Прича о процентима није њихова жеља, него чињеница да Срби по катастру посједују 64 одсто територије БиХ коју је српски народ бранио и с правом тражио да се призна. Дакле, то је правна чињеница, а не "инат" Радована и Моме, као што је чињеница да је Српска настала прије Одбрамбено-отаџбинског рата, да је од првог дана брањена од стране народа и полиције, а затим и од стране војске, која је пар мјесеци касније формирана. Нису је Американци направили, него верификовали и признали самим споразумом. И тада и свих ових тридесет година мислили су да је она привремена и да ће је врло брзо угасити. То показују и предвиђени термини за постојање неких институција које су одавно требало да престану са радом, али, ето, постоје неправно и данас, јер Српска није нестала у термину и судбини које су планирали - навела је она.
Сам споразум био је најнеповољнији по Србе из много разлога.
- Ипак, Срби су са олакшањем дочекали крај наметнутих сукоба и страдања. Какав став о значају мира имају Срби показује чињеница да само ми обиљежавамо тај дан. Осим тога једино Срби траже поштовање и примјену одредаба оригиналног споразума. Упорно упозоравање да се треба "вратити изворном Дејтону" јасно показује да се од њега значајно удаљило. Када се наслути неки договор два ентитета и три народа, који би једини требало, без тутора и протектора, да разговарају и одлучују, експресно се активирају ликови који, у паници за свој статус и енормну зараду, униште сваку шансу за стабилан мир, напредак и суживот. Након толико времена било би нормално да се појавила нова генерација дипломата која би анализирала разлоге три деценије нефункционалности ове несрећне заједнице на коју су дали силне милијарде, па да на основу тога промијене приступ с циљем омогућавања рада институција и унапређења квалитета живота у миру и сарадњи. Крајње је вријеме да дођу способније дипломате са стварним добрим намјерама. За добро свих нас у БиХ - закључила је она.
Нови вјетрови
У вријеме преговора у Дејтону у Српској је одлуке доносио први сазив Народне скупштина Српске. Међу посланицима био је и Драган Калинић.
Тог 21. новембра, на Аранђеловдан, био је, како је рекао, на слави једног "од наших најважнијих људи у Републици Српској".
- Сви смо с нестрпљењем очекивали вијести из Дејтона. Јавио се Крајишник и предочио шта смо добили, а шта изгубили. Била је општа констернација, незадовољство, изненађење. Нарочито су били резигнирани људи који су се борили у Сарајеву да одбране своја огњишта. Илијашани посебно, а и многи други. Нисмо били задовољни јер нам није био омогућен излазак на море, а тражили смо. Брчко је препуштено арбитражи. Разумјели смо што Крајишник није хтио да изађе на парафирање споразума. Тада смо то тешко примили, али смо на крају видјели да Дејтон има вриједности. Заустављен је рат, мир је наступио. Како се ближио дан потписивања споразума у Паризу, били смо на састанцима код Милошевића, гдје се ипак руководство Српске усагласило да буде прихваћен Дејтон како је и срочен - испричао је он за "Глас".
Три деценије касније, каже, тај споразум је девастиран интервенцијама са стране, али и уз помоћ домаћих вазала.
- Да ли ћемо се успјети вратити изворном Дејтону, што би било најбоље рјешење за цијелу БиХ или ће бити понуђена нека друга рјешења, показаће вријеме. Доста ће зависити од геополитичке ситуације и разрјешења великих глобалних сукоба - закључио је Калинић.
Општи оквирни споразум за мир у БиХ, познатији као Дејтонски споразум, је званично потписан 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу, а тада је потпис, у име Српске, ставио Никола Кољевић.
Изи и Мо
Америчка Централна обавјештајна агенција (ЦИА) скинула је прије неколико година ознаку тајности са више од 100.000 докумената, међу којима су се нашли и записи о историјском мировном споразуму у Дејтону 1995. године.
У њима се, како су пренијели медији, може видјети на који начин су Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић били закључани у војној бази док су преговарали, али и шта су јели и које су посебне жеље имали. Према тврдњама, преговарачи су Милошевића ословљавали са Слобо, Изетбеговића - Изи, док је Момчило Крајишник називан Мо.
У документима је наведено и то да су Милошевићу служени јастози из Мејна, а Изетбеговић је у паузама вођења преговора највише волио да гледа фудбал.
Шта Ви мислите о овоме?