Посљедњи опанчар Херцеговине: Опанке Слободана Поповића обилазе свијет

Слободан Поповић из Љубиња посљедњи је опанчар у Херцеговини и сам каже да не зна да се још ико у овој регији тиме бави.

"Нисам сигуран да сам једини, мада мислим да је то тако, јер доста наруџби имам и из источног и из западног дијела Херцеговине и сви наручиоци ми кажу да нема други нико да се овим бави", започиње причу овај тихи и ненаметљиви човјек, по чијој се нарави одмах види да има стрпљења за свој занат.

Каже да, иако ће ускоро у девету деценију, а рођен је на селу гдје је некада главна обућа био опанак, до рата није правио опанке, мада је од старијих гледао како се то ради.

"Почео сам у рату, на ратишту, гдје сам имао распоред на поприлично мирном мјесту, а, будући да је било одјеће, али се обућа подерала, а новца ниоткуд, па сам сакупио нешто импровизованог материјала и себи направио опанке. Ти први су били никакви, траљави, али су служили сврси - нисам био бос, а будући да су и они око мене били поприлично 'обосили', наставио сам и даље да радим, па су и опанци са сваким новим паром бивали све бољи", прича он.

Каже да се након рата за њега брзо прочуло, па је наставио правити опанке за бројна културно-умјетничка друштва у Сарајеву, Илијашу, Бијељини, па чак су путовале и на Раб, као и нашим исељеницима у Гајдобри, и то све по 20-30 комада, па све до 50, колико су му на Рабу наручили, тако да данас мисли да их има на сваком континенту, осим Африке.

"Сада већ то иде глатко, виде и чују људи једни од других, а сада ме проналазе на Фацебооку - па наруче, а, како сам увидио да посао иде добро, набавио сам и калупе узраста од малих за бебе, па до 51 броја, које сам направио за једног кошаркаша из Гацка који игра у Београду", наставља даље Поповић.

Слободану, како додаје, није проблем направити опанке, већ набавка материјала, истог оног који је био једини материјал за обућу који се код куће могао наћи у вријеме док је он био мали, а то су шпага, кожа, копче.

"Некада смо све то, осим копчи, које су се могле купити у сеоским дућанима, имали код куће, па је био потребан само добар опанчар, а данас све то набављам са три различите стране свијета, па кожу набављам из Београда, гуму из Сарајева, копче из Новог Сада, а шпагу из Дубровника", додаје даље Слободан.

Све наручено му брзо стигне, углавном брзом поштом, али то подиже и цијену, која је, опет, врло приступачна, јер је донедавно пар продавао по 100 марака, а недавно је поскупио на 120 до 130 марака, зависно од опанака.

"Када радим сам, за један пар ми треба два дана, али ми некада помажу и један од синова и супруга, зависно колико се муштерији жури, тако да, све у свему, немам неку зараду, али ми ова зарада као додатак на пензију добро дође. Не кажем да се од овог заната не би могло и живјети, само да му се више посветим, да урадим нешто и на промоцији, али, с обзиром на то да ми ово дође као хоби - онда ми и зарађени новци дођу некако приде. А не могу се пожалити ни на купце - увијек ме часте приликом плаћања и не цјенкају се", појашњава даље овај вриједни Љубињац.

Каже да му је драго што су и његова два сина заинтересована за овај занат, па ће им, као и сваки занат у животу, добро доћи, а и опанчарски занат ће се са њима у Херцеговини продужити.