Када осмијех није ампутиран

У соби на хирургији, „четворци“, први кревет до врата. Лежи један човјек што се не предаје. Дочекао нас је са осмијехом – оним тихим, шеретским, какав имају само људи који су с муком хљеб зарађивали и с вјером бол и тегобе подносили.

Онај осмијех што не глуми. Што није научен, ни позајмљен. Он се рађа из душе, из преживљеног. Из година у којима је свако „добро јутро“ било побједа. Ведрина. Храброст. Непоколебљивост. Очи што нису никад спустиле поглед. Очи које су гледале дијете, мајку, доктора и смрт – све истим погледом.

„С ким живиш?“ – питали су га једног јутра, више да прекрате тишину него из знатижеље. А он, без иједног уздаха, са благим осмијехом, рече: „С дијабетесом“. И сви у соби застадоше. Јер је у тој реченици било и туге, хумора, борбе, пораза и побједе.

Драган Самарџић – наш „Шеф“ из Берковића. Тако га зовемо, од миља. Редовни пацијент хирургије. И човјек који зна шта значи ријеч „издржати“.

„Другог излаза није било“, прича он, тихо, оним гласом што више казује него што говори.

„Морала је да се ампутира и десна нога, изнад кољена. Доктори су савјетовали – ја сам прихватио. Нема друге".

Захваљује свакоме по имену. Захваљује свакоме по срцу. Начелнику хирургије, доктору Симићу, љекарима, сестрама, особљу.

„Хвала им, из душе. Што живим, што дишем – дугујем њима".

Од 1974. године – од своје осме године, Драган живи са дијабетесом. То је читав живот. Четири пута дневно – убод. Без дана одмора. Без паузе. Без могућности да кажеш „нећу данас“. И никад се није жалио.

Најстарији је члан Удружења дијабетичара Требиње по стажу. По броју година борбе. По броју ноћи без сна и јутара без гласа.

„Дијабетес се мора озбиљно схватити“, каже он. „Редовне контроле, њега стопала, добра регулација – али и вјера. И нада. Без вјере – не иде".

Тог јутра, у соби за одмор, док је чај парао тишину,као мирис дјетињства, пала је једна суза. Не она што јеца, не она што цвили – него она што ћути и пече. Она што се скотрља низ образ па стане на крају усне, као да чека – хоћеш ли је обрисати или прогутати. И не „Шефова“ него моја.

Прича ми: „Мама ми је дала овај прстен, да га имам од ње…“ – рекао је тихо. Мајка му је на Берковићима, стара 94 љета, непокретна је. Живот јој се свео на постељу, зидове и поглед кроз прозор. А брат Душан, из Требиња, сада је уз њу.

„Док сам имао ногу“, вели Драган, „ја бих јој ујутро дао лијекове, скувао кафу, мало ручка направио, до продавнице отишао на мотору – оном мом 'Томосу'. А сада…“. И ту застане. Јер шта да каже? Застане – али не посустане.

Прича нам да се у кући грију на дрва. Комшиница помаже колико може. Помогли су му и добри људи – Лука Петровић, генерални директор Електропривреда Републике Српске, Хидроелектране на Требишњици. Али тешко је. Јер инвалиднина и мајчина породична пензија нису довољне ни за лијекове, ни за дрва, ни за протезу. А мора ускоро ићи на Институт „Мирослав Зотовић“. По нову протезу. По нови ослонац. По шансу да опет, бар понекад, прошета до трговине.

Трошкови су велики. И ту је застао. Гледао је кроз прозор болничке собе, тамо негдје ка брдима изнад Требиња. Али у очима није било таме. Није било ни горчине. Нити срама. Било је само достојанства. Његов дух није рањен. Његов осмијех није ампутиран. Јер, неки људи – и кад им узмеш ногу, не престају да ходају. Они корачају срцем. Корачају успоменама, вјером, снагом која долази изнутра.

Драган – наш „Шеф“ – и даље се бори. И још увијек, упркос свему – смије се. Зато, хумани људи Херцеговине, људи с камена који знају шта значи помагати, колико ко може – помозимо овом добром човјеку кога живот није мазио,али који и даље држи осмијех као барјак.

Уплатите, колико ко може, на рачун број: 5520002160439935 отворен код Адико банке на име: Драган Самарџић.

Јер свака помоћ, и најмања, биће велики корак за његов наставак борбе кроз живот.

А док сам одлазио низ ходник болнице, тихо и замишљено, са собом носио тишину собе „четворке“, мирис чаја и један поглед што се не заборавља – зауставила ме тихо дама у бијелом, она која припада онима што не вичу, а све говоре. Не морам јој спомињати име – довољно је рећи: људско биће. Једно од оних што имају топлину у гласу, и душу у очима. Погледала ме право. Онако како само жена зна када моли – а не моли за себе. С оном благом, забринутом одлучношћу, која више личи на мајчину, него на професионалну. И рекла: „Рато, молим Вас… помозимо Драгану. Онако како Требиње зна. Како Херцеговина зна. Добар је ово човјек.“

И била је у праву. Јер некада, једно „молим Вас“ одзвони јаче од свих говора. И једно „добар је човјек“ – вриједи више од хиљаду дијагноза. Па да помогнемо. Ево већ од понедјељка. Ко и колико може. Једну кафу мање, један ручак мање – а нечији квалитетнији дан живота више. Да Драган устане. Да живи. Да се осмијех не угаси.