Maturanti medicinska skola.jpg

Прва генерација медицинске школе, која је након више година поново отворена у Требињу 1996, прославила је синоћ 25. годишњицу матуре. Након што су обиљежили деценију од завршетка средњошколског образовања, пандемија их је спријечила да то учине и за другу 'округлу' годишњицу, па су се окупили за ову, двадесетпету. Не рачунајући оправдане изостанке, часу у Центру средних школа и синоћјој забави у ресторану Етно села присустовало је тридесетак некадашњих ученика.

Мирјана Милићевић, професор енглеског језика и књижевности и ђак генерације Економске, трговачке, угоститељске и медицинске школе (данашњег Центра средњих школа), поздравила је присутне ученике и професоре, захвалила свима који су дошли те подсјетила како се од прве генерације медицинске школе много очекивало.

„Вјерујем да смо, на овај или онај начин, можда не увијек уз све најбоље оцјене и пар проблемичића с понашењем, ипак оправдали очекивања и повјерење те да смо на понос нашим родитељима, породицима и професорима. То што смо вечерас овдје показује да смо људи, да његујемо један врло важан аспект, а то су сјећања. Ово су сјајне прилике да се поново зближимо, да ово буде свјојеврстан час успомена. Године пролазе и живимо као да смо неки брзи воз који иде пругом којој се не види крај и због тога су ови тренуци важни. Зато учимо и своју дјецу да је важно цијенити овакве тренутке, да је важно његовати другарство, да је важно сјећати се. Надам се да ће нам ова окупљања бити традиција“, поручила је Милићевић.

Много труда у организацију и окупљање генерације уложила је Николина Циндрић, која је, између осталог, истакла, да се на своје колеге из средње школе увијек може ослонити, ма гдје да су.

„Иницијатор нашег окупљања је Љиљана Салата, али с обзиром да она не живи у Требињу, тог задатка смо се прихватили Алексанадр Гаџа из 'а' и ја из 'б' разреда наше школе, са жељом да нас буде што више вечерас. Из средње школе памтим дивне дане, дивне професоре, дивна дружења. Драго ми је што се са многима виђам у граду и што сам са скоро свима у контаку. Они који нису у Требињу, никада ме нису одбили, ако ми је трабала услуга, а нисам ни ја њих и срећна сам што, гдје год да дођем, има неко од нас. Иначе, медицинску школу сма уписала, иако то није била моја прва љубав, али ниједног момента нисам пожалила, све вријеме радим у болници и везано за медицинску струку. У школи смо научили теорију, а пракса је ипак нешто сасвим друго, пракса је чудо. У нашем послу цијели живот се учи и када се крене у пензију не може се рећи да се све зна“, навела је Циндрић.

Љиљана Салата, која је данас шеф Одсјека за високо контагиозне болести у Општој болници Абдулах Накаш у Сарајеву, у медицини је од првог дана средње школе.

„Посао је тежак и ако немате огромну љубав, не упуштајте се у њега. Али је и диван и уоште нисам имала резерви план за друго занимање. Интересовала ме је само медицина, не кајем се ниједног тренутка што сам је одабрала и мислим да свој посао радим најбоље што могу. Препоносна сам на своје колеге који су вечерас овдје јер су данас стуб здравственог система Републике Српске. Када смо ми били средњошколци, медицинску школу је водила елита стручњака, на челу са др Бранком Бутулијом, др Браниславом Козићем, др Татјаном Дамјањук (Бошњак) и цијелом плејадом имена који су били у успону своје каријере и који су несебично преносили своја знања. Управо та знања су ми помогла на факултету“, рекла је Салата.

Јелена Ратковић је од дјетињства жељела да буде медицинска сестра, а каже да је за овај посао најважнија емпатија.

„Када сма била мала имала сам ћелаву лутку, шприце, давала сам 'терапију' и говорила да ћу бити медицинска сестра. Тo ми је била жеља и током основне школе када су ми понављали да те школе нема код нас, а како је било у питању ратно вријеме, није било могуће да се школујем ван нашег града. За мене је пресудно било отварање медицинске школе у Требињу и увијек бих поново изабрала овај позив. Да би нако постао медицинска сестра, поред школовања, на првом мјесту је емпатија и љубав према том занимању. Овај посао се једноставно не еможе радити ако се не воли, а образовање не престаје завршетком средње школе, треба још много рада и едукација. Што се мене тиче, до краја радног вијека ћу остати у здравству, да се опет родим исто бих изабрала, јер обожавам овај посао“, истакла је Ратковић.

Никола Којовић на окупљање генерације је дошао из Њемачке, гдје ради у здравственом сектору.

„Помучио сам се да се организујем и све уколопим, али је вриједило доћи, прије свега због лијепих успомена из средњошколских дана. Једва сам чекао да се окупимо, дивно је све видјети поново, сви лијепо изгледају, године нам ништа не могу. Надам се да ћемо се видјети и за 30. годишњицу, а ја ћу се свакако потрудити да поново дођем“, обећао је Којовић.

Генерација медицинске школе 1996-2000. године присјећала се школских дана, колега, професора и својих разредних старјешина- Јасне Митровић, која је преминула 2001. године и Мирославке Мице Милошевић, која није била у могућности да присуствује окупљању.

Умјесто њих, час је, у учионици у којој је ова генерација прије 29 година почела своје средњошколско образовање, одржала Евелина Дучић, на чијим часовима су некадашњи ђаци, како је стајало на једној од фотографија током синоћњег евоцирања успомена, осим о српском језику и књижевности, научили мноштво животних лакција.

„Прва генерација медицинске школе. Само то кад се каже има велико значење, а требало је да донесе успјех, промјену у друштву, сигурност, Оно по чему их ја памтим је младост другачија од данашње. Без обзира колико учили или не учили, били су увијек своји, били су дјеца која су жељела да допринесу нечем новом и били су задовољни собом, што сам увијек цијенила код својих ученика. О многима знам да су постали добри стручњаци, али у првом плану јесте то да се сјећају једни других, да памте школске дане и да су постали добри људи. Оно што је најважније, по свему што сма чула на данашњем часу, чини ми се да су сви задовољни својим животима, а то је највећи успјех- бити задовољни оним што смо постигли и оним што имамо“, истакла је Дучић.

„Матурској забави“ синоћ су присуствовали и професори - др Бранко Бутулија, др Владо Рашевић, др Татјана Бошњак, Јелена Косић и Мако Костовић, чији долазак су њихови некадашњи ученици поздравили великим аплаузом, а за музику су били задужени Марко Бутулија и Дејан Богдановић.

Бивши средњошколци договорили су поновно окупљање и мимо јубилеја, а обећали су и да ће заједно прославити 30. година матуре, јер у њиховом случају вриједи оно „упознали смо се у школи и никада се нисмо заборавили“, као залог за пријатељство које је почело 1996. у клупама медицинске школе.