У биоскопу Културног центра приказан је докумантарни филм “Ђе сте пошли ђедови моји”, аутора Ратомира Мијановића, новинара из Требиња.
Документарац, чији је поднаслов "Приче о сеобама и судбинама", прича о људима већином из Херцеговине који су крајем Другог свјетског рата колонизовани у Војводину.
За пет дана обављено је преко педесет разговора, а свугдје је екипа филма дочекана као најрођенији без обзира у које су вријеме долазили на разговор.
Ово је први документарни филм Ратомира Мијановића који је досад написао трилогију, бавио се видео формом монтажа и према његовим ријечима ово му је био посебан изазов.
"Људи из Нове Гајдобр изразили су жељу да се уради један филм како би се некад рекло о 'осмој офанзиви', односно одласку наших људи у Војводину, Бачку, Срем, Банат. Моји Мијановићи су отишли у Клек, а други међу којима има опет мојих Мијановића су дошли у Нову Гајдобру на Бадњи дан 1946. године. Учинило ми се да је то интересантна тема и да треба да је обрадим на један нови начин. Да се направи временски отклон од њиховог доласка до данашњих дана. Поднаслов је 'Приче о сеобама и судбинама', значи оно кад су путовали и шта се са њима догађало. Након филма сам примијетио да су њихове судбине интересантне и да се о сваком мом саговорнику може снимити документарни филм", рекао је Мијановић.
Аутор говори да је први његов саговорник Милош Васковић, момак чији је отац са сестром и оцем дошао из Берковића, а читаву породицу су у Другом свјетском рату усташе запалиле на мјесту њиховог хотела.
"Његов отац није успио да погледа филм јер је умро на дан премијере, на Васиљевдан. Након тога имамо причу о човјеку који је читав живот провео као жељезничар на станици у Новој Гајдобри. Ту је и прича о двије сестре близнакиње Косић које су најстарије српске близнакиње (1937. годиште)", прича Мијановић.
Ратомир истиче и једну занимљиву причу о Марку Курилићу из Драчева који и данас чува опанке у којима је дошао у Нову Гајдобру.
"Прича о баки Дости Жарковић која ми је причала како су усташе убиле њеног оца и два стрица те их бацили у јаму Гавраница. Док је о томе причала заплакао сам над том тешком судбином. У мојим очима видјела је сузе након чега је и она почела да плаче, а детаљ са марамицом којима сам брисао сузе остао је у филму", емотивно нам говори Мијановић.
У тим људима и данас живи Херцеговина, да се ми у Херцеговини можемо постидити колико мало волимо груду у којој живимо.
Колонисти кажу да су дошли на Бадњи дан, а дочекале су их саонице и велики снијег. Дошли су у куће у којима су прије живјели фолксдојчери, а то су биле празне и опустошене куће.
Људи су сачували говор из Херцеговине, а жене из Гацка, Љубиња причају као да никад нису отишле у Војводину.
"Импресионирала ме огромна љубав према Херцеговини коју сви имају. Сви они редовно долазе у Херцеговину од појединаца до КУД 'Јован Дучић' који је иницијатор овог филма (редован на смотри фолклора коју организује АНИ 'Јован Дучић'). Теже је нама отићи у Билећу него њима из Војводине до Требиња. Примијетио сам да ова генерација људи воли Херцеговину највише јер су је завољели преко својих предака па до рата (1991-1995) у коме су показали огромну солидарност. Како је даље ишло све се више продубљивало и та дјеца редовно долазе на југ", пуног срца говори Мијановић.
Филм који траје 60 минута прошао је као трен, а многима је понека суза канула низ лице.
У филму има много интересантних детаља као што су пјевачка женска и мушка група гусларског друштва "Војвода Глигор Милићевић" из Билеће пронашла старе пјесме које су се пјевале у возовима и отпјевали их у филму.
У реализацији филма помогао је и "Глас земље Херцегове" са Радомиром Вучковићем, а Мирослав Пударић је одрадио монтажу.
Шта Ви мислите о овоме?