Градоначелник Требиња Мирко Ћурић угостио је данас Љуба Митровића, једног од најстаријих Требињаца, који oд прије неколико дана "гази" стоту годину живота.
Имајући у виду да су људи са наших простора, рођени у прошлом вијеку, прошли кроз различите периоде и изазове, Ћурић је Митровићу упутио срдачне честитке, пожељевши му добро здравље и да својом животном мудрошћу и даље буде ослонац и радост својој породици и пријатељима.
Градоначелнику је, како каже, посебно драго што и данас може да сретне једног од најстаријих Требињаца на улицама нашег града, док шета сам или са сином.
„Драго ми је да је наш Љубо и даље врло активан, да се радује животу те да, како он тврди, позне године такође имају своју драж и љепоту, посебно када тренутке проводи у свом Требињу са сином, снахом, унуцима и праунуцима из Канаде,“ истакао је Ћурић.
Љубо Митровић каже да нема рецепт за дуговјечност те да је током свог живота прошао кроз различите ситуације – неке су биле испуњене љепотом и радошћу, док су друге носиле тешке тренутке, али су све обликовале његову снагу и дух.
„За нас који смо доживјели овако лијепе године кажу да нисмо имали стреса, али гледајући себе могу да кажем да га је код мене било доста,“ наглашава Митровић и додаје да је још као младић у Другом свјетском рату напустио родни дом и отишао на фронт.
„Након Другог свјетског рата сам се запослио и завршио факултет. Био сам међу ријеткима који су имали звање инжењера у то вријеме,“ казао је Митровић.
У дугој каријери био је ангажован на бројним градилиштима – од изградње пруга, жељезничких станица, хидроцентрала, а радио је и као руководилац на изградњи четири ваздушне базе у Кувајту и Ираку.
„Због ратних околности током деведесетих година, напустио сам Сарајево, град у коме сам провео значајан дио свог живота, и вратио се у родно Требиње,“ каже Митровић, додајући да у ретроспективи свој живот види као плодоносан, јер је све што је радио било усмјерено ка напретку друштва и добробити појединца.
Љубо Митровић је рођен у селу Лушнице, на Бобанима, 1926. године.
Аутор је књиге „Бобани – некад и сад“.
Шта Ви мислите о овоме?