Слободан Никић је најтрофејнији ватерполиста у историји свјетских првенстава, као и један од најтрофејнијих српских олимпијаца. Од 29 медаља на разним такмичењима 21 је златна, а по четири сребрне и бронзане медаље.
Његов боравак у Требињу искористили смо за разговор за ТребињеЛиве.инфо.
Тренутно је тренер ВК "Вашаш" и са тим клубом има уговор до 2026. године. Иако је велики фан Предрага Мијатовића и ФК "Партизан", између овог спорта и кошарке изабрао је овај водени спорт.
Мајка му је из Херцег Новог и љети је долазио овај град и пливао је добро. Игром случаја живио је на београдској Бањици поред Партизановог базена.
"Био сам и мало крупнији, буцмастији тако да је више било реално да играм ватерполо него фудбал", овим ријечима Никић је почео разговор за ТребињеЛиве.инфо.
Од 2003. до 2016. године провео је у репрезентацијама СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије и рекао је да ће тај период памтити по стресу, одговорности и великом жељом за побједом.
"Онај ко игра за репрезентацију Србије носи посебан притисак јер су се стално освајале медаље и велика су очекивања. Мој је утисак да је то било најтеже изнијети и ја сам био тимски играч. Увијек сам био за групу, за тим и то је био један од разлога због чега смо били тако успјешни. Међу нама је увијек било више оних којима је стало до колектива него појединачног учинка или до појединачних трофеја. То је оно што мене носи кроз живот и драго ми је да то могу пренијети на своју дјецу, играче и људе око себе – да је екипа увијек испред појединца", казао је Никић.
То се видјело и у клубовима у којима је играо – Про Реко (Италија) и Ференцварош (Мађарска) са којима је освајао Лигу шампиона, национална првенства и купове, са Олимпијакосом (Грчка), Галатасарајом (Турска), Партизаном, Јадраном из Херцег Новог... (национална првенства и купове), а са Вашашом је као тренер у сезони 2022/23.године освојио Куп Европе.
Од прегршт медаља каже да му је најдража медаља са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. године.
"То је била моја посљедња утакмица за репрезентацију и освојено олимпијско злато које се чекало од 1988. године. То је за мене био велики терет који сам носио све до позних играчких година иако сам више пута освајао свјетска и европска првенства и фалила ми је та најбитнија медаља (иако је имао сребрну и бронзану олимпијску медаљу). Драго ми је што сам на тај начин завршио са репрезентацијом. Могао сам да играм још коју годину, али са најљепшом златном медаљом сам завршио репрезентативну каријеру. Увијек кад се сјетим репрезентације лијепо ми је и буди ми лијепе успомене. Са тим златом сам заокружио низ медаља и престао сам да играм за репрезентацију, да дођу млађи и да добију шансу", објаснио је Никић.
Никић издваја и 2009. годину када је у Риму на Свјетском првенству Србија била првак и формирала се нова генерација која је била доминантна у свијету и освојила све могуће медаље.
"Драго ми је што смо поставили систем и начин на који се долази до медаља и да су генерације које су послије дошле успјеле још два пута да освоје олимпијско злато", рекао је Никић.
Са својим кумом Живком Гоцићем опростио се од репрезентације Србије у утакмици са репрезентацијом свијета пред пуним Ташмајданом.
"Опростио сам се у тренутку кад је ватерполо доказао да је наша репрезентација показала да је спремна и да може да освоји олимпијско злато. Многи су коментарисали да освајамо свјетска, европска злата, али не и олимпијско. То је била круна успјеха Гоцића и мене и опростити се са свјетским играчима", рекао је Никић.
Доста људи га сретне и говоре му како је то била лијепа опроштајна утакмица, а прошло је осам година. На тој утакмици (против "Тима свијета") забиљежено је у анале да је Никић дао гол ногом из петерца, а то није нико до тада урадио у свијету (у базену).
"Чудна је то прича. Тај шут сам вјежбао годинама од малих ногу. Мислим да увијек треба радити на креативности што се тиче младих играча. Увијек сам пробао нешто ново, шутеве са лијевом руком, десном ногом и на тој утакмици мој кум Вања Удовичић је био у првом реду на трибинама и подсјетио ме да пробам ногом дати гол из петерца. Знао је да сам то вјежбао. Десио се петерац и ја сам шутнуо ногом. То је био велики ризик да пред неколико хиљада људи удариш ногом, а да га не даш. Имао сам срећу да је лопта ушла у гол, а људи се тога сјећају и данас ми прилазе. Драго ми је да је та лопта ушла у гол јер не би било исто да није", присјећа се Никић.
Уз Душка Пијетловића је био центарски пар репрезентације Србије, а имали су различите стилове.
"Ми смо један другог 'гурали' и узимали оно што је најбоље један од другог. Што се мене тиче Душко је најбољи центар који је икада играо ватерполо, а још траје. Он је другачији од мене, онако разоран узео би брже позицију, разносио би. Ја сам више играо на покрет и пратио бих игру те смо се добро надопуњавали. Никад није било љубоморе или сујете, не дај Боже. Драго ми је да је наставио репрезентативну каријеру и још једном освојио олимпијско злато", објашњава Никић.
Слободан Никић је своју играчку каријеру завршио у мађарским клубовима ВК "ОСЦ", ВК "Ференцварош" и ВК "Вашаш", а након тога добио је мјесто тренера у млађим категоријама Ференцвароша.
"Ово ми је четврта тренерска сезона у Вашашу и сасвим је друга прича као тренер и као играч. Мислим да је посао тренера доста стресан и тежак посао и ко год није стао у ципеле тренера, поготово на нивоу да мора да освоја трофеје, не зна каква је то обавеза. Ја учим, радим, покушавам да се усавршавам да будем све бољи и бољи. Освојили смо Евро куп против ВК 'Савона' у сезони 2022/23. године и на то сам поносан јер смо након двије деценије освојили Куп, а сада Вашаш након 12 година игра Лигу шампиона", јасан је Никић.
У Партизановој ватерполо школи су га учили и научили да је мотив "Играј и побиједи".
"То је исто као у школи Барселоне 'Ла Масија', гдје уче дјецу од девет, десет година како се додаје и кад изгубе лопту да одмах иду на пресинг. Тако су и нас учили том моту 'Играј и побиједи' и то научиш док си мали. Ако си у склопу таквог система и групе људи то се подразумијева", у једном даху је рекао Никић.
Дјеци поручује да се до деветнаесте године баве спортом и да се родитељи не залуђују да им дјеца буду шампиони јер велика су одрицања, а дјеца запоставе школу и образовање.
Млади треба да имају доброг психолога, педагога као тренера, а онда ако се неком младом укаже прилика да постане професионални играч и ако неки експерти то препознају (без да се прави фама око њега) треба се томе посветити професионално.
"Деси се често, на примјер у ватерполу, да људи са 35 година заврше каријеру и да нису ништа могли да уложе и уштеде и нађу се без образовања. Пожелио бих свима да се до 18, 19 године баве спортом и није битно која лига, већ да пронађу оно што воле, да буду упорни и то је неки циљ. Ја имам дјецу и учим их да буду у групи, да поштују, да знају да се односе према другима и да стварају тимски дух. Све ће им то помоћи, да не говоримо о дисциплини која је позната у ватерполу уз ред и рад. Ми смо у ватерполу на томе одгојени и специфични смо", искрен је Никић.
На крају разговора Никић није крио задовољство што Требиње као град са 25.000-30.000 становника има затворени олимпијски базен.
"Требиње је доста добило са базеном, да дјеца пливају, да се баве ватерполом и ово је велика ствар за овај регион. Ово је прелијепо здање и надам се да је ово почетак лијепе ватерполо и пливачке приче. Отац ми је поријеклом из Никшића и видим једну повезаност у људима, у тој доброти, енергији, свакодневној комуникацији. Прелијеп је центар града са платанима и предиван је осјећај бити у оваквом граду јер су људи толико нормални, фини и љубазни да немам ријечи. Ово је за мене мелем за душу када дођем у Требиње, град у коме су нас људи лијепо сачекали од возача аутобуса који нас је довезао са аеродрома у Дубровнику до особља хотела, људи запослених на базену. Драго ми је да град напредује, да се економски диже и да има све више и више туриста. Из Требиња носим пршут, овчији сир, мед и лијепе успомене. Видимо се ускоро", завршио је Никић.
Шта Ви мислите о овоме?