Иако је имао само 40 година, Гвозден је био један од најстаријих министара у Влади Републике. Министар финансија. Сви су дошли на власт послије познатих дешавања на Сивој греди, која су резултирала свргавањем старе гарнитуре комуниста, умјесто којих су владу формирали њихови млади другови. „Млади и лијепи”, како су их из милоште називали, мада је, руку на срце, постојао и један други, не баш њежан, описни надимак – „џемпераши”.
Интересантна је чињеница да је предсједник владе био најмлађи члан кабинета са само 33 године, али је његов надимак Сабља најбоље дочаравао дораслост најодговорнијој функцији у држави. Свакако, да би се грдно погријешило уколико се на почетку приче не би истакао најважнији детаљ – да је текла средина 1994. године, када је Република била херметички окована санкцијама Савјета безбједности Организације уједињених нација због познатог грађанског рата у Босни и Херцеговини и наводне помоћи Републике једној од страна у сукобу.
Гвозден је сједио на предњем сједишту службеног „мерцедеса”, док су иза њега били министри полиције и здравља. Враћали су се са аеродрома у Тирани, одакле су одлетјели према Риму. Авиони републичке авиокомпаније били су више од годину дана приземљени за међународне летове поменутим санкцијама, па се на врло ријетка службена путовања у иностранство путовало из главног града традиционално пријатељске Албаније, чији аеродром им је био најближи.
Министри су били у повратку, на домаку Пријестонице, послије успјешно обављеног задатка. А задатак је био врло необичан и деликатан, у ствари један од оних државних послова који се обиљежавају шифром „строго пов.”. Наиме, у кешу су из Пријестонице понијели у Рим сваки по десет милиона долара из државног трезора и депоновали га на своје име у Католичкој банци Италије. Таквим новцем, сада фиктивно у личној својини, требало је да се обављају најосновније државне финансијске трансакције, јер приватни токови новца и капитала нису били обухваћени казненим мјерама међународне заједнице. Прије поласка, тројица министара су се прибојавали евентуалних непредвиђених проблема у контакту са аеродромском полицијом и цариницима, али се испоставило да је њихов страх био безразложан, јер је читаву акцију осмислио и до у танчине припремио њихов шеф Сабља, преко својих пријатеља, бизнисмена из талијанске регије Пуља.
Када су прелазили Мост народног хероја, надомак зграде владе, Гвозден се сјетио студентских шетњи са Љиљом преко тог моста, и брзе Ријеке испод њих, којој су се завјетовали на вјечну вјерност, бацавши у таласе различите интимне предмете као доказе љубави. Потпуно ју је оборио са ногу, а вјероватно и преломио у своју корист њену увијек тајновиту женску одлуку, када је за танку металну пречку оближњег Висећег моста закачио и закључао мали катанац са изгравираним њиховим именима, а кључ бацио у Ријеку! Тада је као апсолвент економског факултета, који је још увијек становао у студентском дому са двојицом земљака са сјевера, маштао о било каквом послу у Пријестоници, гдје је са родитељима живјела Љиља. Посрећило му се, па је уз помоћ једног рођака, добро позиционираног у Београду, добио посао у рачуноводству Фабрике грађевинских машина „Ловћенац”. Чим је и она дипломирала на архитектонском факултету, вјенчали су се и изнајмили мали стан у Блоку IV. Ускоро им се родила и кћерка Зораида. Љиљина каријера је ишла врло оштром узлазном линијом јер је послије побједе на конкурсу за идејно рјешење популарног градског степеништа „Стари басамаци” добила запослење у Републичком архитектонском бироу, и са двојицом старијих ауторитативних колега укључена у прву екипу пројектаната. То се за Гвоздена не би могло рећи, јер је таворио у рачуноводсту поменуте фабрике, уз мали помак који је остварио избором за секретара Синдикалне организације. За тај „успјех” била је пресудна његова популарност међу обичним радницима, коју је уживао као кршни сјеверњак, уз то коректан колега, али и добар хармоникаш на синдикалним прославама. Тако је било све до познатих антибирократских збивања и поменутог догађаја на Сивој греди, када је на митингу испред зграде Владе случајно, али ватрено, прочитао писмо подршке у име своје радне организације. То је учинио умјесто младог и амбициозног инжењера, шефа производног погона, који је писмо и саставио, али је баш тога дана добио високу температуру. Гвозденово инспиративно читање било је запажено и више пута репризирано на пријестоничком телевизијском каналу, тако да је метеорски катапултиран у саму орбиту политичких збивања и врло брзо послије првих демократских избора нашао се на листи мандатара – харизматичног Сабље.
Гвозден ни у најслободнијим маштањима никада није помислио да ће једног дана бити директор „Ловћенца”, а камоли ресорни министар у Влади Републике, са луксузним кабинетом и двије секретарице, те возачем и тјелохранитељем, и да ће са десет милиона долара у путној торби путовати на један дан авионом у Рим! И свакако, да ће становати у четворособном стану на Горичини, чија се градња управо приводила крају.
Љиља није била одушевљена његовом политичком каријером и вртоглаво брзим богаћењем (као министру финансија „припадало” му је 10% таксе на акцизну робу). И то у времену незабиљежене инфлације и сиромашења обичног народа, какви су уосталом били и њихови родитељи, па су и односи међу њима постепено постајали све напетији. Љиљу је јако нервирало његово банчење у владиној вили на Горичини или приморским хотелима резервисаним за политичку елиту. Шушкало се по граду да су џемпераши, поред тога што су млади и лијепи, и свега жељни, па и младог женског друштва, које им се у кулоарима приписивало. Гвоздена је, са друге стране, до лудила доводило Љиљино отворено симпатисање Либералне партије и њеног вође, чијој се ораторској вјештини отворено дивила, чак и на протоколарним министарским пријемима или скуповима врхушке Гвозденовог ДСП-а. Једном, послије супругиног јавног одушевљења пјесмом „Кари Шабанови”, коју је популарни либерал маестрално одрецитовао иза скупштинске говорнице, Гвозден је био позван у Сабљин кабинет, одакле је послије само два минута излетио смушен и црвен као паприка... Његов возач се касније излануо да је тог дана у два наврата, за вријеме вожње, видио шефа како марамицом брише очи, на задњем сједишту...
***
Са мјеста саобраћајне несреће екипа хитне медицинске помоћи је већ била отишла и одвезла повријеђену особу, а полиција je увелико вршила увиђај, када је уз пратњу неколико аута са плавим ротационим свјетлима на лице мјеста довезен премијер. Човјек у црном одијелу, са бубицом у уху, му је пришао:
– Добро вече... опростите, добро јутро, господине предсједниче, већ је три сата!
– Када?
– Прије четрдесет минута!
– Како?
– Слетио са пута и забио се у стијену!
– Сам?
– Не, господине предсједниче! Са женском особом!
– Супруга?
– Не!
– Новинари?
– Не знају... за сада!
– Да видим!
– Изволите, господине предсједниче!
Пошли су према тијелу које је било прекривено бијелим болничким чаршавом. Човјек са бубицом у уху је открио леш. Премијер је неколико тренутака са челичном маском на лицу посматрао призор, а онда се нагло окренуо и журно упутио према своме аутомобилу.
У исто вријеме, на рампи пријестоничког ургентног центра из санитетског аутомобила хитне медицинске помоћи преузета је повријеђена женска особа и стављена на колица. Налазила се у дубокој коми, са великом раном на лијевој сљепоочници. Био је евидентан и прелом обје наткољенице. Медицинске сестре на Одјељењу интензивне његе су се погледале и ујеле за доњу усну када су при пресвлачењу повријеђене препознале младу и згодну манекенку Лану, која је те године као топ-модел успјешно крочила на трновиту манекенску писту...
***
Десет дана послије сахране, Љиља је из Кабинета предсједника Владе добила позив да сврати на кратак разговор када буде преузимала мужевљеве личне ствари из његове канцеларије. То је и учинила. Предсједник је био видно ганут сусретом са њом и врло пажљив у опхођењу:
– Знам да пролазите кроз врло тежак животни период, госпођо Љиљо. Ова држава ће знати да цијени жртву коју је за њу поднио Ваш супруг...
– Па, господине предсједниче, све је испало тако гротескно! Све знате!...
– Овај... како је Ваша Зораида? Јако ми је жао... Она је снажна дјевојчица, пребродиће овај ударац! Ми ћемо се побринути за њено даље школовање у најелитнијим свјетским школама. Оно бијаше клавир, је ли тако? Талентована је на тату...
– На мене, господине предсједниче! На мене! Њен тата је више волио Ваше јефтине забаве уз хармонику и пјеваљке на столовима, Ви сте...
– Госпођо Љиљо, пређимо на ствар због које сам Вас звао да се састанемо! Ви сигурно знате да се на рачуну Вашег супруга, као уосталом и нас, још неколико министара, налази у Риму депонована сума од десет милиона долара државног новца... Да би се могле обављати државне трансакције... Видите шта нам чине ови са запада... Ви сте формални насљедник тога новца па сам Вас, као даму, мислио замолити да у што краћем року са новим министром финансија и људима из обезбјеђења одлетите у Рим и... је ли... вратите новац... односно, пребаците га на рачун новог министра.
Љиља није могла да повјерује својим ушима, али је јасно чула сопствени пркосни глас:
– А шта ако нећу да га вратим, господине предсједниче!?
Лице човјека преко пута ње се нагло изобличило, уз њему потпуно стран паничан поглед. Доња вилица му се спустила, а иначе, у нормалним приликама невидљиви, зуби су се показали.То је трајало само тренутак, предсједник се сабрао, па уз опасан бљесак у очима рекао:
– Ви се то свакако шалите, госпођо Љиљо, у ствари, боље за Вас да је то само шала! Ми имамо рјешења за све проблеме, некада и врло болна! Не заборавите то!
Нагло је устао из фотеље и позвао секретарицу...
Љиља се упутила кући са пркосним изразом на лицу који је повремено био допуњаван саркастичним осмијехом и бљеском у очима, сличним предсједниковом...
***
– Хало! Здраво Ержика, Љиља из Пријестонице овдје! Како си?
– Љиља! Какво пријатно изненађење! Добро сам, како си ти?
– Добро. Како твоја породица
– Ма... ја и Ђула смо, нажалост, пред разводом... Једноставно, више није ишло...
– Жао ми је, ја...
– Ма ништа, живот тече даље, могу ли нешто учинити за тебе?
– Да! Треба ми мала техничка услуга!
– Само реци. Пратим ситуацију код вас у Републици... Жао ми је због свега!
– Знам драга Ержика! Имам неки посао везан за Београд и Рим... Летјела бих од тебе, из Будимпеште... Због ових санкција... Можеш ли, молим те, да ми извадиш двије авионске карте на релацији Будимпешта – Рим, за суботу послијеподне. Возом долазимо у Будимпешту у суботу ујутро, па ћемо се видјети. Надам се да ћеш имати времена?
– За тебе увијек! Нисмо се видјеле од Конгреса архитеката у Паризу! Овај... на чија имена да извадим карте? На тебе и Гвоздена?
– Не, он ће остати у Пријестоници! Путујемо ја и Зораида...
– Лијепо! Повратне карте?
– Не, карте у једном правцу! Будимпешта – Рим...
***
У Сланом, познатом републичком бањском љечилишту, те 1995. године, на рехабилитацији је било много српских бораца из сусједне Херцеговине, који су рањени у сукобима са Хрватима, у рејону Поповог поља. Један од њих, згодан млад човјек са дужом плавом косом, и са лијевом руком која му је висила низ тијело, изазивао је симпатије код бањског особља својом бригом према младој пацијенткињи Лани, која је послије мјесец дана проведених у коми, те једне тешке неурохируршке операције и двије компликовне ортопедске, већ други пут боравила у Сланом, на опоравку. Након устајања из колица, била је на добром путу да одбаци и преосталу штаку и да се мало-помало врати у нормалан живот. Нажалост, било је евидентно да тај нормалан живот неће подразумијевати наставак обећавајуће каријере топ-модела и манекенке, јер је стравична саобраћајна несрећа из које је једва извукла живу главу заувијек сахранила све њене снове о успјеху у свијету моде и гламура. И не само то, већ је знала да ће морати добро запети како би обезбиједила себи било какав посао, пошто су санкције међународне заједнице опустошиле Републику и огроман број људи довеле на руб егзистенције. Плави удварач је чинио све како би је приволио да заједно наставе живот у лијепом Требињу. Особље љечилишта је навијало за њега...
Једног мирног послијеподнева, док је Лана сједила у кафићу „Амфора” и гледала у море, размишљајући о животу који је пред њом, примијетила је изузетно згодног младог човјека, за кога се одмах могло рећи да је странац. Лијепо и скупо обучени љепотан са коврџавом црном косом и брадом. Са сунчаним тамним наочарима, у кожној јакни и фармеркама. Лана је чак успјела да види мали бодеж на вањској страни луксузних ципела, симбол бренда Paciotti.
У десној руци је носио рекламну папирну кесу на којој је писало Roma. Уздахнула је сјетивши се свог прошлог живота, али се узнемирила када је видјела да младић иде управо према њеном столу? Стао је испред ње и насмијао се показавши низ савршених бијелих зуба. Проговорио је на српском језику са карактеристичним талијанским акцентом:
– Ви сте Лана?
– Да, ја сам...
– Имам поклон за Вас – рекао је, и на сто ставио ону кесу.
– За мене? Овај... од кога?
– Шаље Вам особа која Вам жели све најбоље рекао је младић, па се уз поновни осмијех благо поклонио и удаљио...
Лана је журно одшепала у своју болесничку собу, праћена нејасним узбуђењем и радозналошћу. Сјела је на руб кревета и из кесе извадила лијепо запакован пакетић. Пошто је скинула омот од црног пак-папира у рукама јој се створила згодна бијела картонска кутија, зрнастог рељефа, на којој је писало:„Banca Cattolica Italiana”, а испод тога број 100.000!
Док је осјећала убрзавање сопственог дисања, знак „$”, који се налазио иза цифре, почео је да јој игра пред очима. Када је са страхом отшкринула поклопац од кутије, забљеснуло ју је зеленило уредно сложених боксова банкнота. На њима је одмах примијетила малу цедуљицу, коју је дрхтавим рукама отворила и полугласно почела да чита:
Поштована Лана,
Вашим посртањем, али и страдањем, учинили сте да мој живот крене једним новим, неочекиваним и узбудљивим током.
Ред је да и ја нешто учиним за Вас, и за Ваш нови почетак. Поклон Вам је управо уручио мој млади супруг Паоло.
У њему сте сигурно препознали Вашег колегу.
Наиме, Паоло је врхунски италијански манекен. Топ-модел.
Љ.
Шта Ви мислите о овоме?