Рониоци Одјељења за специјалне интервенције државног предузећа „Хидроелектране на Понорници”, послије два дана од нестанка, пронашли су тијело дотичне Десанке Палагруже, које је било уплетено у грање испод најдоњег моста. Љекар из градске Службе за хитну медицинску помоћ, контроверзни доктор Васко, могао је само да констатује смрт и напише потврду. Дежурни истражни судија наредио је обдукцију због основане сумње на самоубиство...
***
Професор Веселин Живковић, звани Жива, до почетка рата предавао је српскохрватски језик у неретванској гимназији, у чијем дворишту је стајала биста човјека који је неузвраћено обожавао Емину. Из своје „фолцике”, на полугодишту 1991/92. школске године, два дана по закључењу оцјена свим својим ученицима, само је са Бјелушина погледао униже тражећи очима бијели камени лук који је резимирао читаву котлину. Није требало бити пуно паметан, па закључити да ће се бивша заједничка држава распасти по националним шавовима, а да ће Босна и Херцеговина, због три типа шавова, којима је била прошивена, а који су се на многим мјестима преклапали, најгоре проћи, тако да се из своје гарсоњере, у којој је живио сам, тихо иселио и три сата касније освануо у Граду. Српски језик је у градској гимназији почео предавати таман од оне школске године од које је ова установа узела име великог Грађанина, који је разумио шум јабланова.
Био је млађи од сестре три године и није зaпамтио оца који је убијен пред шкрипом у коме се крио. Да није било мајчине родбине у сусједном селу, питање је шта би се са њих троје догодило. Одрастање у таквој ситуацији не само без оца већ и без оца издајника и бандита направило је од Веселина повученог, плашљивог и тајанственог дјечака, кога те особине нису напуштале ни у каснијим годинама, па се тако непримјетан провукао кроз гимназију, а потом и Филозофски факултет у Београду.
Прво је радио као учитељ у забитом Горњем Зубну, а касније постао наставник српскохрватског језика осмогодишње школе у Голубинцима, одакле је због свог изузетно квалитетног рада и посвећености настави, што су у неколико наврата службено констатовали и инспектори Мариофил и Шукрија, за које се знало да су на вези са Дероњом из Удбе, пребачен у средњу школу.
***
Јелена је била ученица градске гимназије, али није била дјевојка попут њених генерацијских другарица, матуранткиња. Од када се као мала дјевојчица уз мајку повукла са војском из долине Неретве, становале су обје у једној гарсоњери, боље рећи – шупи, у углу великог дворишта популарног предратног часовничара Исмета Бегића. Исмет није као остали муслимани избјегао у Данску или Шведску, већ се од самог отварања фронта на Иваници преселио у Холандију, одакле му је била жена Кристин, којој је једног давног љета, као градски „галеб” показао ноћне чари борове шуме између Купара и Сребреног. Јелену и њену мајку нико није тјерао из те гарсоњере – шупе, али се у великој Бегића кући измијенило више српских породица, избјеглих из долине Неретве, са логичним полагањем права на тако луксузан смјештај, јер су у Мостару оставили четворособне станове и намјештај, све са „стилским пуним дрветом и кожним тапацингом”.
Ако ћемо поштено, Јеленина мајка је и у долини Неретве били сиротиња, јер је рано остала без мужа, који је као сезонски радник „Хидроградње” погинуо при пробијању тунела. Крпила је крај са крајем, и сви са староградске пијаце изнад Неретве су је знали, јер је од јутра до сутра продавала воће и поврће за богатије домаћине. Њен живот је била Јелена, а животни сан да је исшколује и запосли, како би имала властити динар (удаја се подразумијевала), а онда она, мајка, може да се заслужено одмори – тј. да умре! До тада – не смије!
***
Ако се и данас, више година од догађаја, који је тако узнемирио Град и узбуркао духове, распитате код бивших ученика, сви ће вам рећи да је Жива био професор са великим словом „П” или професор-господин, каквих више нема међу овим новим надирућим просвјетарима. Неки ће употријебити атрибут – добричина, а сигурно ће се наћи и оних који ће га крстити као – људину.
Истина је да Жива није предавао ни математику ни физику, али је чињеница и да није био покварењак као Дујковић из физике или неуротик попут Анђелковића из математике. Код њега ниједан ученик никада није пао не само на годину већ ни на поправни испит. Онај ко није имао талента да извлачи скривене нијансе из романопишчеве поруке, могао је лијепо да прочита роман и да га првог часа преприча, исто, као што онај кога Бог није обдарио талентом да своје мисли искаже писаним ријечима, могао да научи напамет, рецимо пет пјесама из религијског опуса пјесника чије име носи њихова школа – и ето танке, али пролазне двојчице. Пардон, под условом да се дотични „неталентовани” ученик на часу понаша достојанствено и да не смета онима који уживају у чарима Вуковог језика.
Посебан однос, Жива је имао према ђацима који су за изборни предмет узимали српски језик. Да би их што боље оспособио за студије, јер се подразумијевало да ће се већина уписати на неки од смјерова филозофског факултета, није жалио ни труда ни времена. Потребну литературу је обезбјеђивао не само из своје личне библиотеке (која је чинила највећи дио пртљага у поменутој „фолцики”) већ и од колега и пријатеља. Поред врло садржајних и брижљиво припреманих редовних часова, свакодневно је одржавао усмене консултације, појединачне као и групне, а оне су обично резултирале јавним дебатама за све матуранте и заинтересоване Грађане, каквих је увијек било.
Ипак, истине ради, мора се овдје нагласити Живин нешто специфичнији однос према матуранткињама, него матурантима. За њих је био некако посебно љубазан, можда је бољи израз – њежан, али недобог да се са тим својим симпатијама и приближио црти која се не смије прећи у односу између професора и ученице, а камоли нешто друго! Највише докле је „ишао” био је матурски плес, када би скоро редовно, на „спонтани“ позив „своје” ученице, њих двоје отварали подијум. Наиме, као студент, с обзиром на његову поменуту стидљивост и уздржаност, Жива је све колеге изненадио када се уписао и завршио сва четири степена Школе класичних плесова у београдском Руском дому. Касније, на крају својих консултација, учио је матуранте, посебно мушкарце који су се устручавали, тој узвишеној елегантној вјештини, инсистирајући:
– Ако сад не научите плесати, нећете никад.
Ученице су, руку на срце, и саме биле свјесне те његове „љубави”, и нису му замјерале, јер су, иако још незрелим и недефинисаним, ипак женским рафинираним инстинктом, осјећале да им од професора не пријети баш никаква опасност и нису га доживљавале као мужјака, па су умјеле и родитељима раздрагано и разњежено рећи да је професор Жива – „кул“! Сви су знали за ту његову невину особину, а они, објешењачки расположени, чак су непогрешиво типовали на једну ученицу, која ће касније, као матуранткиња, сигурно да буде на пиједесталу Живиног обожавања (то је она поменута, са којом би плесао!).
Ово се мора имати на уму с обзиром на професорово врло проблематично искуство са супротним полом, упркос његових педесет и пет-шест година, укључујући и сексуално. Наиме, истрауматизован и нажалост искомплексиран због поменутог одрастања без оца, који му је оставио, за то вријеме непремостиву хипотеку, није развио потребни мушки рефлекс и храброст према супротном полу. Симпатије којих је било, фројдовски-подсвјесно су пригушиване различитим другим „пречим” обавезама и пословима, тако да је чистачица Јосипа из неретванске гимназије била прва жена у његовом сексуалном животу. Доживио је фијаско јер је популарна Јошка очекивала веома много, вјероватно због претходног вртоглавог искуства са професором физичког, атлетом Махмутом, не наслућујући Живин проблематични мушки его. Била је коректна и дама, па га није презрела, а у знак захвалности због те деликатности Жива је њеној живахној сестричини Драженки навукао незаслужену тројку, што је био његов једини просвјетарски гријех, који га је повремено опсесивно прогањао и мучио. За друго искуство, он стварно није сносио кривицу, јер је био први мушкарац колегиници „енглескињи” послије мужеве преране смрти, кога се она у врло критичном моменту, по Живу, сјетила и тиме комплетирала и нажалост завршила Живино скромно сексуално искуство, које се, опет фројдовски, трансформисало у поменути врло комплексан однос према својим ученицама, матуранткињама.
***
Јелена је знала да је Живина „изабраница” и то јој уопште није сметало, чак је у њему налазила и нешто од замјене за покојног оца Милована, кога се само кроз маглу сјећала. Није била од ученица које не улазе у ауто „испод голфа двојке”. Кубурила је са мајком састављајући крај са крајем. Није се либила ни да је замијени на пијаци, гдје је продавала за накупце воће и поврће и чистила трг послије 14 часова. Знала је да професор Жива код њене мајке купује и кад му баш не треба, као и да упућује познанике на њену тезгу. Маштала је да заврши факултет и да га наслиједи у градској гимназији, када он пође у пензију...
Прије него се пређе на кључни догађај који је изазвао промјену у Јелениној личности, потребно је знати да се она негдје од средине трећег разреда, попут ружног пачета, непримјетно преобразила у дјевојку засљепљујуће љепоте и стаса. Та женственост можда баш због скромне гардеробе и њеног несексипилног држања и позе, којој су склоне све дјевојке у том добу, жестоко је избијала на површину и изазивали дивљење и шапат од „бијелих” до „црних” платана.
Јеленина мајка је сазнала да су другови и другарице њене кћерке отишли на десетодневну матурaнтску екскурзију, у далеку Барселону, тек послије два дана, у понедјељак, када је Јелена рекла да неће ићи у школу и да ће је радо замијенити за пијачном тезгом. Другови и другарице су се вратили са екскурзије и све до краја полугодишта са прејаком дозом доживљености препричавали згоде које је Јелена без зависти слушала, а оним најдуховитијим се искрено смијала или дивила. Мјесец дана прије матурске вечери, баш када су другарице са мамама као консултантима и татама као возачима, почеле да иду у Београд по матурске хаљине, деликатне сандале и ташне, разбољела се и легла на болничко одјељење Јеленина мајка. Новац намијењен за обућу, ташницу и фризуру (хаљину би јој тајно позајмила добра газдарица, Холанђанка Кристин) морала је дати за лијекове и за... за још нешто!
Држећи тај с муком уштеђени новац у рукама, извучен испод рубља из најдубљег дијела ормара, гдје га је мајка крила и од себе и од ње, почела је прво да се тресе и да га гужва, потом да плаче дуго и горко, да би на крају одсутног погледа само болно јецала и уздисала. Па, зар је то много што је пожељела за њених деветнаест година живота, без очевог сигурног загрљаја и подршке, за деветнаест година испуњених сиромаштвом и биједом. Да заблиста у тој јединственој вечери, да окуси дио тог сладуњавог гламура који иде са проклетством без кога се не може, а којим се неки тако бескрупулозно расипају, да лелујавим валцером у лакним ципелама са високом петом, отвори матурски подијум, уз омиљеног професора...
Онда јој је поглед одједном постао присебан и одлучан, очни капци се сузили, а у зјеницама заискрио бијес и инат. Кроз стиснуте зубе, са тим суманутим грчем на лицу је прошкргутала:
– Доста је било!!
***
Сви професори су подржали приједлог директора, професора Бањца, да њихову гимназију на семинару, који се у Београду организује под покровитељством Француске амбасаде (пут, дневнице и смјештај у хотелу, били су обезбијеђени) представља професор Веселин Живковић, популарни Жива, са недавно врло успјешно изложеним рефератом на регионалном састанку гимназијских професора, о теми: „Криза у друштву – криза у школству”.
Жива је игром случаја био смјештен у престижном Хотелу „Централ”, док су све колеге из Херцеговине одсјеле у ниже рангираном „Парку”.
Када се послије подне из „Сава центра” вратио у хотел и на рецепцији узимао кључ, обратио му се расположени рецепционер:
– Земљаче, како се живи доље у завичају!?
– А, животари се, уосталом, као и код вас, ов- дје! Откуд смо земљаци?
– Па, моји су родом из Планика, ја сам у Београду студиро енглески и остaо. Нисам завршио, али добро говорим. Уз малу помоћ земљака Херцегова-ца, који су добро позиционирани, овдје сам, и није ми лоше!
– Лијепо! Хотел вам је изванредан. Смијем ли узети неко пиће из фрижидера у соби?
– Ма смијеш земљаче, колико хоћеш, Француска
амбасада части! Можеш и порниће да гледаш на три канала, ха, ха, ха!
– Зато ваљда имате четири звјездице!?
– Зато, и за још понешто! – рекао је рецепционер и завјеренички се примакао Живи, претходно се обазревши по рецепцији:
– Види земљаче, овдје раде дјевојке само из агенције. Прва лига! Манекенке и пјевачице. Двадесет до двадесет пет година! Пола си их гледао на телевизији. То ти је скупа роба, деру их ови новокомпоновани, има и богатих чичица! Узму „виагру“, па удри! Истина, неколико их је заглавило. Кажу „слатка смрт” ха, ха, ха. Него, пошто смо земљаци, и мушкарци, имам једну од њих, чисти „Холивуд”, ради онако потајно уз моју помоћ и ван агенције. Кратко, пола сата – сто евра, јесте да је то трећина твоје плате, али вјеруј ми нећеш зажалити! Кратак је живот, а доље код Вас, и да имаш пара, оваквих риба сигурно нема. Пилетина, земљаче, а зна пос’о!
Жива је пренеражен чуо свој глас као да дола- зи из неких звучника:
– Па добро, шта да радим, како да то...
***
Било је рано пред зору. Без мјесечине. Уличне свјетиљке нису давале довољно свјетлости. Жена у короти је ишла низ улицу, погурена, као да трпи болове у стомаку. Прешла би на супротну страну улице, па би се послије неког времена вратила назад. У рукама није држала ништа и некако се по њеном понашању видјело да некуд гази са јасним и можда узвишеним циљем. Кад је дошла до изнад бившег сточног пазара, одмах „испод Косића”, окренула је наниже, гдје је Понорница подобро надошла. Изливена ван корита, правила се важна имитирајући планинску ријеку. Жена је дошла до саме воде и бојажљиво се обазрела око себе, затим је клекла и јечећи пригушено кукала, повремено падајући челом према тлу, ударајући шакама о земљу, па о своју главу и прса, као да куне и проклиње. Затим се нагло, као препорођена, устала, скинула црни џемпер и загазила у ријеку. Кад је пролазила поред старе скакаонице, оставила га је на њој. Потом се прекрстила, погледала у небо и нестала под водом...
***
Жива се пун треме, слатке наде и неке нејасне раздраганости, какву је само понекад осјетио као дјечак, туширао у раскошном купатилу пуном великих дебелих пешкира и свакаквих козметичких помагала. Музика, коју је навио у соби, чула се и у купатилу, па је ношен пригодном мелодијом помислио да би можда било добро да са том... „дамом“ и отплеше једну игру, да се упознају и... је ли... мало опусте. Из размишљања га је пренуло куцање на вратима, потом њихово отварање и пријатан глас са београдским сленгом:
– Ту сам! Ви се лепо истуширајте, док се ја припремим!
– Добро, добро! – рекао је Жива и опет му се учинило као да чује свој сопствени глас однекуд издалека, из скривеног разгласа.
Гледао је некако стидљиво испред себе када је у боксерицама из купатила изашао у ходник. Прво што је видио, биле су сјајне ципеле са платформом и огромном потпетицом. У њима лијепа његована стопала са савршено лакираним ноктима. Ишао је погледом нагоре и послије складно напетих поткољеница, погледом се домогао дугачких, пуних, али витких бутина. Кожа се пресијавала на пригушеном свјетлу. Застао му је дах при погледу на црни чипкасти шорц, који је сапињао раскошне кукове. Стомак увучен са дискретним пирсингом цвјетног облика у предјелу пупка. Затим црни грудњак преко кога су кипиле младе набрекле груди. Мрка коса, чудног сјаја, падала је преко њих. Усне су биле пуне, сочне и нашминкане. Видио је и предње зубе и врх несташног језика, кад се влажан само на тренутак појавио, па нестао. Очи... очи... хеј, ове очи су му познате... знао је то... смета му дебела црна маскара... гдје... гдје их је видио... гледао их је и оне су гледале њега... гдје... шта се ово дешава... паника... фали му ваздуха... угушиће се... он зна ову цуру којој може да буде отац... гдје ју је видио... ко је она... очи...
– О, мајко моја! – рекла је она са познатим акцентом и њему драгом бојом гласа, па панично побјегла иза завјесе, рушећи ствари око себе. Жива је крикнуо и клизнуо назад у купатило, окренувши кључ дрхтавим прстима.
Потпуно збланут ранијим сусретом, прошао је поред радозналог рецепционера (земљака) и изишао на улицу без мантила. Знојио се и гушио, док му је жеравица пекла утробу. Осјетио је да му се зној слива низ лице и леђа.
„Јелена... Јелена... Какав шок, каква катастрофа... јадница, више није могла... Добра Јелена... Морам јој помоћи... Ја ћу је извући, послушаће ме... Хоће... Јелена!“.
Рубац, карирану марамицу, коју је давно добио од мајке и носио је као реликвију, заборавио је у мантилу. Мора купити папирне марамице, ено киоска преко пута. Закорачио је да пређе улицу, тако да га је ретровизор градског аутобуса, популарне „шеснаестице”, ударио у главу и одбацио на тротоар...
***
Јелена је, као и обично, изашла из хотела на споредни излаз. Оно што јој се задњих дана вртјело кроз главу, сада се отворило као дефинитивно рјешење. Мора окончати ову агонију. Не може више. Сама себи се гади... И на крају, овај професор Жива. Добри човјек... Јадничак... Сигурно га је онај покварењак Милисав са рецепције наговорио... какво понижење и за њега и за њу... Какав одвратан сусрет... А требала је са њим, добрицом, да плеше на матурској вечери. О, како је то било давно, а било је такорећи јуче... гдје је сада она Јелена која је рецитовала Лорку и глумила Наташу Ростову...
Дошла је у собу у којој су завјесе биле навучене, а свјетла и телевизор упаљени. Полупразна боца вискија са преврнутом чашом доминирала је на нахткасни. Енергично и са гађењем је скинула перику, па се скљокала преко неуредног кревета. Заронила је главу у јастук, док јој је убрзани срчани ритам одјекивао у ушима... Ипак је чула лутајућег репортера са Радија Б92, како извјештава о саобраћајној несрећи, која се десила прије сат времена, када је аутобус на линији „16“, у Призренској, ударио неопрезног пјешака, и на мјесту га усмртио. Према незваничним изворима, радило се о Веселину Живковићу, старом педесет седам година, из Града, у Републици Српској...
Устала је полако и разгрнула завјесе на прозору. Вани је киша почела да пада. Доље, на Бранко- вом мосту, видјеле су се свјетиљке, које су млијечном свјетлошћу обасјавале његов лук...
***
Када су службенице из градског Центра за социјални рад невјешто почеле да круже око њене тезге, Јеленина мајка Десанка је инстиктивно осјетила злу коб и вртоглавицу, исто као оног давног дана када су људи из „Хидроградње” погнутих глава дошли у њихово село Палагруже да им саопште...
Пошто су службенице плачући превалиле преко уста да јој се кћерка утопила, Десанка се онесвијестила и пала преко тезге, гурнувши боцу са маслиновим уљем. Стакло се сломило и на каменим пијачним плочама оставило масну флеку која се данима није могла уклонити.
Због дуге процедуре са лешом у другој држави, сахрана је услиједила тек послије три дана. У погребном ауту београдске регистрације била су два мртвачка сандука, положени један до другога. Јелена је била у десном.
Уз ковчег су достављене и њене ствари. Модерна и скупа гардероба уз доста високих штикли. Индекс филолошког факултета са по једном деветком и десетком.
На штедној девизној књижици београдске „Депо банке” била је уписана сума од 11.354 евра...
Шта Ви мислите о овоме?