Да је Рашиду неко рекао у јулу мјесецу ратне 1992. године, када је са много сународника муслимана напуштао Град и остављао кућу и све непокретности које је стекао за шездесет година живота, да ће се некада вратити и у тој истој кући са неоштећеним намјештајем пити кафу, не да му не би повјеровао већ би се насигурно смио кладити у супротно, залажући годишњи износ норвешке социјале од хиљаду и по евра мјесечно. Плус пензију у Граду – накнадно регулисану.
Тада је мислио да аутобусом, који им је обез-биједио ратни предсједник општине, неће догурати ни до Подгорице, а да ће му кућа и све у њој планути. У главном граду Црне Горе задржали су се три дана, у староварошкој џамији, а онда су опет аутобусом кренули према Рожају, гдје су у некаквом напуштеном мотелу, у колективном смјештају, проборавили сљедећих седам дана. Телефоном је одатле звао комшију Рада, коме је оставио кључеве од куће, да га пита је ли кућа још под кровом, а овај му је рекао да су дошли из ратног предсједништва Града и кућу додијелили једној културној породици из Мостара, пристиглој сутрадан по његовом одласку. Онда мучан пут кроз Србију до Мађарске, па опет колективни смјештај у ограђеном простору. Ту је добио херпес по грудима и баш се напатио... Одатле аутобусом до Данске, и на крају – Норвешка. За тих мјесец и нешто дана смршао је тринаест килограма, а у лицу потамнио „ко зифт”.
Хладноћа... вјечити дан...административни проблеми... језик... свашта му је на почетку боравка у Норвешкој падало на памет... Срећом, жена му Фатима није посустајала. Најважније јој је било да су им кћерка, унука и зет напустили Град прије њих и били на сигурном код зетовог рођака у Холандији.
Са њима је стално је био и Дерво, његов вршњак, кога је Фатима звала рођаком јер су потицали из истог села у околини Фоче, а да су баш својта, у то је Рашид сумњао. И прије рата Дерво је често навраћао код њих, није имао породицу, па би им знао помоћи у башти и око куће. Неријетко би и заноћио. Сада у Норвешкој запала га је гарсоњера у истом улазу, па су стално били скупа. Једино што је Рашиду код Дерва сметало било је тихо и стално церекање којим га је излуђивао. Осим тога Дерво је био и некако женскаст, па је сумњао да он можда није и притајени...
Док се Рашид борио са адаптацијом и свеколиким тешкоћама, није готово ни примијетио да су он и Фатима престали да спавају скупа. Неколико пута је као нешто и покушао, али се Фатима скоро згранула, тако да је тај дио живота за њих некако прећутно био завршен. Поготово послије њених здравствених проблема са штитном жлијездом...
Преклани је први пут дошао у Град послије пуних десет година. Иако га је Раде телефоном увјеравао да ће све бити у реду, јер већ неколико љета без проблема назад у завичај долазе његови сународници из Данске и Шведске, гдје их је живјела већина, дрхтао је као прут када је на дубровачком аеродрому улазио у такси. Ове године је дошао опет, истина без Фатиме која се послије санирања здравствених тегоба потпуно сродила са новом средином и рекла му отворено да Град (са четницима) за њу више не постоји, да он може да иде кад хоће и да остаје колико хоће, али да на њу не рачуна, и да је остави на миру.
Кућа му је била потпуно сачувана, чак са замијењеним олуцима и дозиданом шупом.
– Оно јес’ да су Срби, али ми кућу, шућур Алаху, спасише! – знао је Рашид у Норвешкој рећи о станарима Србима и о њиховој култури становања, а да су му посљедње двије године плаћали кирију, то баш и није помињао.
***
Раде му је ове године пронашао младу жену са двоје мале дјеце, чији је муж умро пред сами рат, да му периодично почисти кућу – за ситне паре. Била је вриједна и уредна, а тешко је састављала крај с крајем радећи у градском „Текстилу” коме се као и другим државним фирмама у Граду спремао стечај, па гашење. Осим тога, иако родом са села, била је његована и згодна љепотица, висине какву је Рашид са својих метар и деведесет одувијек цијенио. Вршњакиња његове кћерке.
Скоро је почела плакати захвална на чоколадама, поклоном за дјецу, а новац, тутнут поврх договорене суме као знак пажње, изазвао је у њеним очима топлину која Рашиду није промакла. Када јој је крајем сљедећег мјесеца поред зарађене своте дао још толико да „купи себи лијепу хаљину” захвално га је загрлила објема рукама. Осјетивши њене груди на својим прсима, Рашид је махинално обухватио њене бокове.
Није се бунила – само је погледала преда се и рекла:
– Мела сам авлију, идем се истушират!
Док ју је чекао у кревету, свијест му надражи давни мирис бехара и јоргована из старе башче, а осјећај негдје дубоко у њему запретаног севдаха му накратко проструја кроз крвоток.
Нажалост, није се показао дораслим да усрећи ту младу, згодну жену, која му се тако издашно и захвално нудила. Једноставно – физички није могао. Иако се она баш трудила, а остала ускраћена, није показала ни најмањи траг љутње или незадовољства. Саучествујући у његовој муци, покушала га је опрезно утјешити:
– Не секирај се, болан Рашиде, дешава се то и много млађим од тебе. Шта мислиш да узмеш неку таблету!? Кажу да их има купити и овдје код нас! Доћи ћу сутра вече у десет, кад дјеца поспу!
Рашид није залазио по градским апотекама, јер је лијекове за притисак доносио са собом из Норвешке, па је испред једине од многобројних приватних апотека у којој је видио мушкарца, а не младу, згодну, упадљиво нашминкану и вјештачки љубазну дјевојку, дуго стајао док није насамо остао са младим фармацеутом.
– Момак, частићу! Треба ми лијек за... знаш ти зашто... Мени је прошла седамдесета... Разумијеш!
– Нема проблема, господине! Желите Виjагру!?
– Ма, не знам ја како се то зове, само ми дај!
– Све је у реду, господине! Може и на комад, пошто је кутија са четири таблете четрдесет евра! Колико желите?
– Ух... дај ми читаву кутију!
– Изволите, господине, обавезно прочитајте упутство. Срећно!
Дошавши кући, извадио је из кесице кутију на којој је тамноплавим словима писало:
Pfizer VIAGRA 100 mg 4 tbl – а испод тога – sildenafil citrate tablets.
Више пута је то прочитао и скоро запамтио... У девет сати увече пошао је у купатило, претходно попивши плаву таблету облика баклаве...Постигао је жељено стање и послије толико година био са женом. И то са каквом женом! Високом младицом, са куковима и чврстим грудима! У својој властитој кући, у своме кревету... Осјетио се мушкарцем... ловцем... побједником. Није могао да се обузда, иако му је она давала знакове, чак је покушала да води, желећи га поштедити напора. Није пристајао, желио је да она мирује, да је узме као некада Фатиму, одозго и мушки... Уосталом, пот- пуно је контролисао ситуацију:
„Медицина је чудо... Фатима... па нека не додолази у Град, нека јој буде... кад баш тако хоће, ха, ха, ха...”.
Видјевши да се она приближава крају, интензивирао је покрете, није обраћао пажњу на тиштање у крстима, одавно пати од ишијаса, сад га има рашта трпјети, али одједном је осјетио оштар бол у прсима, као да му је неко тупим ножем почео резати грудну кост. Нагло је смалаксао клонувши преко ње. Она је тихо крикнула и измигољила се испод њега, задихана и рашчупана. На брзину се обукла и купећи ствари потрчала према вратима. Прије него што је изашла, окренула се и рекла:
– Извини Рашиде, не могу даље!... Дјеца!...
Зови хитну помоћ!
***
– Господине Рашиде, имате јак напад ангине пекторис. То је, као што вјероватно знате, прединфарктно стање. Притисак вам је двјесто двадесет са сто двадесет! – вртећи главом рекао је доктор К, гледајући у ЕКГ траку коју му је додала сестра.
– Морате са нама поћи на интерно одјељење.
Сљедећи напад може бити фаталан по Вас!
– Нећу у болницу! Потписаћу да не желим! Знам ја шта ми је! Дајте ми молим Вас само ињекцију за болове! – одговорио је депримирани Рашид.
***
Три дана касније био је у Норвешкој. Позвонио је на своја врата. Унутра је одјекивао грохотан Фатимин смијех. Отворила му је и са чудом га погледала:
– Види алчака, поранио! Јеси ли добро?! ’Ајде да попијеш кахву са мном и Дервом. Таман да се рахат саберемо!
Ушао је у купатило. Био је уморан и јако нерасположен. Мораће предузети медицинска испитивања. Болестан је. А жао му је и због онога... каква жена...
Грешком је отворио лијеви ормарић који је припадао Фатими. Видјевши различите женске козметичке бочице, затвори га, па послије пар секунди застаде, те га опет отвори. На доњој полици је стајала кутија са тамноплавим словима. Почео је да сриче:
Pfizer VIAGRA 100 mg...
У том тренутку му се онај бол у прсима понови, али овај пут још јачи и дубљи. Рашид у ушима осјети притисак и као да чу познато, одвратно церекање. Под поче да се усправља, а керамичке плочице да му се приближавају очима, тако да му се у сљедећем моменту прилијепише уз лицe...
Шта Ви мислите о овоме?