У Музеју Херцеговине је одржана промоција збирке пјесама "Јер ... ми смо иста крв" уредника привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда Ђурђице Драгаш Вуковљак.
Њене пјесме су емотивне, али нису трагичне јер се у њима преплиће и живот и смрт, васкрсење и страдање као и вјера да ће добро превладати над злом. Каже да се њен живот дијели на онај прије и послије "Олује" јер је са мајком и сестром била у избјегличкој колони тог 4. августа 1995. године.
Према њеним ријечима, књига је посвећена члановима њене породице који су страдали у Другом свјетском рату, али и свим жртвама усташког терора и жртвама из деведесетих година, нарочито дјеци која су страдала на Петровачкој цести и свим осталим мјестима.
Готово читава породица Драгаш је настрадала, убијена у Дивоселу надомак Госпића у том рату у ноћи између четвртог и петог августа 1941. године. У тој ноћи убијено је 907 људи, а само из породице Драгаш Ђурђичин стриц и тетка који су имали четири и пет година, баба и дјед Ђурђичиног оца, стриц и стрина и њихова дјеца.
"Из Дивосела који је прије рата бројао око 2.500 људи, крај рата је дочекао са 679. Можете да замислите каква су то била страдања. Баба и дјед су неким чудом преживјели, били су рањени и преживјели су губитак своје двоје дјеце", рекла је Драгаш Вуковљак.
Све жртве из Другог свјетског рата доживљава као Шантић "све ме ране мога роде боле", па и сва страдања од Дивосела, преко Јадовна до Глине. Истиче да јој је откровење и мотив за овакав вид писања поезије било познанство са Душаном Басташићем који је предсједник Удружења "Јадовно 1941" из Бањалуке.
"Након 30 година посјетила сам Лику и била сам потпуно помирена са тим да сам то пребољела и да треба ићи даље. Али тај поновни сусрет са завичајем је отворио доста нових емоција. Потражила сам гробље у Дивоселу, али то није било гробље већ шума. Успјела сам да нађем гроб својих и зарекла се да ћу то средити и очистити. Вратила сам се у Београд и почела да пишем. Не смијемо заборавити шта нам се десило, јер народ који не води рачуна о својој прошлости, страдалима и о својим прецима нема неку велику шансу за добру будућност. Једноставно, без прошлости нема ни будућности, јер без оних који су били прије нас нема ни оних који ће доћи након нас. У тренутку вјечности ми смо ти који спајамо оне прије нас и оне након нас", истакла је Драгаш Вуковљак.
Душан Басташић је нагласио да је ријетка прилика да се о оваквим темама говори кроз збирку пјесама, а када се о овоме говори онда су историчари најчешћи.
"Неки наши академици говоре да је умјетност та која на најбољи начин може да обичном човјеку предочи ту величину страдања и емоцију. Ову књигу пјесама Ђурђице Драгаш је издало Удружење 'Јадовно 1941', а Ђурђица је пјесме почела да објављује на свом Фејсбук профилу. Након тога смо Ђурђици предложили да урадимо збирку пјесама и до сада је већ урађено неколико промоција збирке", објаснио је Басташић.
Говорио је и Драган Радовић, аутор документарног филма „Гаравице“ и предсједник Фондације „Заборављени коријени“, поезију су читали Милош Богдановић и Ана Миљковић, а наступио је и градски хор „Трибуниа“ из Требиња.
Приказан је и четвороминутни документарни филм о страдању Дивосела током Другог свјетског рата и деведесетих година прошлог вијека уз стихове пјесме Ђурђице Драгаш Вуковљак.
КРИК НАД КРУШКОВАЧАМА
Крик је пробио ноћ,
крик пун ужаса и бола.
Ледени планински ветар разносио је врисак детета
и лелек мајке - немојте јединог сина.
И опет крик,
крик до крика,
стотине крикова.
И осети земља у утроби својој људска тела,
осети животе који се гасе.
И завапи шума, завапи тужно,
као мајка над мртвим дететом.
Некад било, дуго се спомињало,
али се никад не поновило.
*Пјесма "Крика над Крушковачама" написана је кад је Драгаш Вуковљак имала тринаест година, а освојила је прво мјесто на литерарном конкурсу који је 1987. године организован у спомен на страдање мјештана Дивосела, Читлука и Орница у Другом свјетском рату.
Шта Ви мислите о овоме?