Те јесени, крајем шездесетих година, Зоро се до ушију заљубио у вршњакињу Љиљану. Тек што је приспио у Београд, са амбицијом да полаже пријемни испит на Медицинском факултету, сусрео ју је у Дому омладине на плесној вечери. Иако се на први поглед видјело да се ради о дјевојци рођеној у центру града, а не колегиници из Студењака, Зоро се одважио да је замоли за плес. Пристала је, иако је прије тога „откачила“ неколико насртљивих момака из „круга двојке“.
– Шта студираш! – важно ју је упитао момак из Херцеговине
– Полажем ускоро пријемни испит на Академији за позориште и филм – одговорила је црнокоса љепотица са очаравајућим осмијехом и продорним погледом, те додала – А, ти!?
– Ја... овај... и ја полажем пријемни... ушепртљао се Зоро.
– Лепо... на који факултет желиш да се упишеш? – била је упорна.
– Овај... па на Академију, исто као и ти – чуо је свој глас као да долази од звучника, из којих је трештала музика популарних „Силуета“.
Ускоро су обоје приступили полагању пријемног испита, али Љиљана, нажалост, није положила. А, Зоро – јесте! И не само да је положио већ је га је један озлоглашени члан комисије и похвалио! Но, то је већ нека друга прича...
Зорова жустра амбиција да постане доктор потпуно се истопила у његовом, по први пут истински пробуђеном, љубавном заносу. Горио је попут жеравице и сваки тренутак без дјевојчиног присуства је сматрао изгубљеним и протраћеним. Уживао је са њом у бескрајним шетњама покрај двију ријека, уз држање за руке и честе пољупце. Импоновало му је што га Љиљана охрабрује да јој прича о свом сиромашном сеоском одрастању, због кога га још више вољела и цијенила.
Била је јединица добростојећих родитеља, са којима је живјела у великом стану, у самом центру града. Зоро ју је увече редовнo пратио до њене зграде, а растанак уз чаврљање и љубљење у хаустору, знао је потрајати и по сат времена. Послије тога је омамљени младић журио према Жељезничкој станици, на касни аутобус број 601, који је возио према Студењаку...
Тако је било и те касне октобарске вечери. Док су прилазили Љиљанином стану, Зоро је на раскрсницама видио доста милиционара, али на њих није обраћао пажњу, јер се то често дешавало због обезбјеђења домаћих или страних политичара. Међутим, када је послије коначног одвајања од дјевојке, пожурио низ Немањину улицу, пришла су му двојица старијих „дротова“ и упитали га како се зове и чиме се бави. Зоро је одговорио, а они су му затражили документа на увид. Ни личну карту, ни студентски индекс, Зоро никада није рутински носио са собом, из једноставног разлога да их не изгуби, па је то покушао да објасни службеницима у сиво-плавој униформи. Онај мањи и дежмекастији, послије значајног погледа у свог колегу, који му је само климнуо главом, важним тоном је издекламовао.
– Сваки грађанин нашег социјалистичког друштва дужан је да са собом има идентификациони документ. Ето, ти га немаш! Не знамо ни ко си, ни шта си, ни којим поводом си у главном граду! Твоје разлоге ћеш објаснити ујутру судији за прекршаје, а до тада ћемо те смјестити на једно лијепо мјесто. И не бој се, нећеш бити усамљен! Улази у ауто!
Позади, у „стојадину“, већ је сједио један усукани младић кицошког изгледа, коме је испод лијевог ока била видљива велика „шљива“. Довезли су их обојицу у Станицу милиције на Палилули и послије узимања података у пријемној канцеларији, одвели низ ходник, скроз позади, и спустили стрмим степеницама у затворско подземље.
„Катакомба“ – помислио је Зоро, сјетивши се лекције из историје о древним подземним тунелима и просторијама.
***
Ћелија је била површине од око педесетак квадрата, са три прозорчића смјештена високо, испод самог плафона. Густа решетка на њима се налазила таман у нивоу тротоара са вањске стране зграде. Чим је ступио унутра, Зоро је доживио удар на сва своја чула. Просторија је била освјетљена само једном жмиравом сијалицом, прикљученом за обичну изувијану жицу. Требало му је неколико тренутака адаптације, да би могао јасније спознавати детаље. Ваздух који га је запахнуо, био је непријатно топао, мемљив и загушљив, тако да је нешто теже дисао, али то није било све – тамница је веома заударала на мјешавину прашине, зноја, јефтиног парфема и задаха на алкохол и бијели лук. Није поштено ни ушао, а кључ у вратима, иза њега и колеге са шљивом испод ока, је шкљоцнуо два пута.
Зоро је неко вријеме стајао уз врата и заинтересовано осматрао унутрашњост катакомбе. Под је био од грубог бетона, а уз зидове су се налазиле обичне дрвене клупе, без наслона.
„Оптуженичке клупе!“ – нехотице је помислио студент притвореник.
Средином просторије, доминирао је дрвени сто са двије једноставне столице – и то је било све. Потом је Зоро почео да пажљивије посматра људе са којима ће те ноћи, силом прилика, морати да дијели смјештај. Прво је уочио бескућнике, које је често сретао око жељезничке станице или у околини мостова, како спавају на поду у похабаној и прљавој зимској гардероби, јединој коју су имали. Радило се о средовјечним или старијим мушкарцима са неуредним просиједим брадама. Лица су им била избраздана и тамна, као код Арапа, а руке прљаве са црнилом испод ноката. Неки су гласно хркали. Жене су биле слојевито обучене у различите шарене хаљине и сукње, са обавезним марамама на глави. Личиле су на крпене дотрајале лутке са сметљишта.
Остали људи су сједили на клупама, сами или у паровима. Пажњу придошлице су својом појавом одмах привукле двије женске особе, које су заузеле поменуте столице. Било је очито да су баш оне одавале онај тешки мирис парфема. По њиховој гардероби и ставу, Зору је одмах било јасно о коме се ради. Она старија, већ добро гојазна, сједила је и пушила, не покушавајући да, у прекраткој црвеној сукњи, сакрије дебеле, прекрштене бутине. Коса јој је била зифтцрна, дугачка до у сред рамена, без икакве фризуре. Усне дречаво нашминкане, израз лица преморен и одсутан. Видјело се да припада најнижој класи проститутки на заласку, које „оперишу“ са бескућницима, сезонским радницима или војницима. У Пицином парку код аутобуске станице и околним двориштима и камионским паркинзима. Друга женска особа је била сушта супротност – млада плавуша, витка и висока. Била је обучена у фармерке од тексаса, које су истицале њене дугачке ноге, а тијесна кошуља од истог материјала јасно је оцртавала складно грађене груди. Упадљива шминка није могла сакрити њен дјечији израз лица, које би се у појединим тренуцима неочекивано згрчило у грубу и одбојну гримасу. Из гласног разговора са старијом колегиницом, могло се закључити да је, уз помоћ конобара из завичаја, успјешно „радила“ у собици изнад познатог ресторана. У катакомбу је доспјела око поноћи, мало прије Зора, пошто ју је супруга од једног високог официра, њеног клијента, пријавила милицији.
У углу испод прозора, Зоро је спазио прилику која му је била позната. Радило се о човјеку са густом смеђом нењегованом брадом, старијем од њега десетак година. Био је обучен у одијело са краватом, али се и у тамничном полумраку јасно видјело да се ради о дроњцима. Зоро се присјетио да га је неколико пута видио у кругу Студењака. Ту је становао до окончања студија новинарства, чак почео да пише за један часопис, али је врло брзо склизнуо критичким чланком о смјени Ранковића. Послије двије године, проведене у Пожаревцу, вратио се у Студењак, гдје је илегалисао код једног земљака, Црногорца, који га се није одрекао. То вече су га привели, јер је испред зграде САНУ, у алкохоличарском заносу, на сав глас рецитовао пјесму „Јабланови“ од забрањеног и сатанизованог пјесника Јована Дучића.
У другом углу су један до другога сједили црни сувоњави младићи. Читава њихова појава била је непријатна, од опасног изгледа уличних силеџија, до бахаћења и ружног церекања. Шибицари. Ухватили су их милиционари у цивилу у Ташмајданском парку и привели са већом количином новца који су лаковјерним дођошима из унутрашњости управо били узели.
Потпуно сâм, на средини једне клупе, сједио је лијеп средовјечан човјек у уредној српскoj народној ношњи. Од опанака са кљуном, на ногама до познате капе шајкаче на глави. За извезеним раскошним појасом, била му је затакнута црна фрула. Привели су га, јер је пријављен да у Калемегданском парку изводи мелодију пјесме: „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала...“. А он то, нормално, није свирао...
Сједила су ту и два Цигана са инструментима, један старији са виолином и млађи са бубњем. Нису били из истог оркестра, напротив, припадали су музикантима који су се испред матичног уреда побили због новца, дијељеног од стране сватова. По једног из сваке групе, милиционари су убацили у „стојадина“. Са све инструментима!
И на крају, испоставило се да је Зоров сапутник, са шљивом испод ока, опасни џепарош. Њега је у градском аутобусу ухватио један пензионисани мајор, безбjедњак, док је из ташне старије госпође вадио новчаник. Непримјетно и за њу и за сапутнике. Али не и за безбjедњака, који га је лично предао милиционарима на станици код Главне поште. Са све шљивом.
***
Далеко од тога да се Зоро уплашио боравка у смрдљивој и прљавој катакомби, још и у друштву типова са велеградске маргине, али му свакако није било ни свеједно. Иако је разликовао прекршаје од кривичних дјела, знао је да са милицијом и судијама човјек никада не може бити начисто. А није му ово његова Херцеговина, гдје свако свакога познаје!
„Ето, остаје ми још само да одслужим војни рок“ – насмијао се у себи, сјетивши се изреке старијих људи из свог села: „Само онај ко је одслужио војску и одлежао бар један дан у тамници, може се сматрати правим мушкарцем!“
Док је размишљао шта му је чинити до јутра, почео је нервозно да шета од зида до зида ћелије, а то није прошло незапажено:
– Слушај ти, провинцијалац! Узнемираваш, бре, својим шпартањем мирне Београђане! Није ти ово вукојебина, из које си приспио на асфалт! – покушао је да га испровоцира један од оне двојице шибицара, препријечивши му пут.
Зоро је нагло одскочио у страну и заузео почетни џудо став за борбу. Шибицар је застао, неколико секунди је проматрао противника, а онда, схвативши да би и он и другар могли лупити леђима о бетон, снисходљиво промијенио реторику:
– Их, човече, ти баш не знаш за шалу!
Свакако да ни Зору, у постојећој ситуацији, није било до гужве, тако да је сјео на клупу до оног Србијанца. Требало је на њој издржати до јутра, када ће их вјероватно саслушати и осудити.
„Ко ће провести толике сате у овим непријатним условима“ – мислио је разочарано. – „Треба нешто чинити и скратити то вријеме. Спавање на уској клупи или бетонском поду дефинитивно не долази у обзир“.
Нажалост, није имао избора, морао се помирити са судбином. Наслонио је главу на зид и склопио очи. Баш у том тренутку, због непажње, Србијанцу је фрула иза паса испала на под. Однекуда из космоса, Зору је синула идеја:
„Оркестар! Треба да направимо оркестар“!
Са надошлом енергијом, стао је на средину ћелије, живо лупио неколико пута дланом о длан и рекао:
– Људи, ко ће издржат до ујутру у овом гротлу!? Имамо међу нама неколико музичара, хајде да направимо оркестар и да се забавимо!
Настао је тајац, присутни људи су га гледали разрогаченим очима. Србијанац је одушевљено заузео став „мирно“ са фрулом у рукама, док су се виолиниста и бубњар, нажалост, само оштро прострелили погледима.
– Чујте, вас двојица маестра, што је било, било је! Не можемо без вас, ви сте главни – охрабрио је Зоро Цигане, након чега су се они помирљиво погледали испод ока. –Најважнији нам је проблем, пјеваљка – наставио је студент, погледавши у плаву дјевојку, на што се она испрсила и значајним покретом главе забацила косу.
Зоро јој је пришао и театралним покретом је извео испред музичара. Она се нешто са њима кратко домунђавала, да би виолиниста неочекивано произвео прве звукове. Млади бубњар је прихватио мелодију одговарајућим ритмом, а фрула је својим чаробним тоновима уоквирила читаву композицију. Пјеваљка је одједном постала друга особа, њено лице се озарило, лијепи низ зуба је постао видљив, почела је да поцупкује, чекајући тренутак да уђе у игру. А то се ускоро и десило, када јој се виолиниста благо наклонио и климнуо главом. И отиснула се! Подземље је испунио раскошан и угодан глас, пун севдаха:
Мој дилбере, куд се шећеш,
ај, што и мене не поведеш...
Са првим звуцима инструмената, присутнима је застао дах и они су се, не вјерујући шта се то одједном дешава у загушљивој, прљавој и смрдљивој катакомби, обраћали једни другима дугим, упитним погледима. Чак су и бескућници са пода почели да се буде и да, потпуно затечени и дезоријентисани, бече закрвављеним и крмељавим очима према музичарима. Већ код другог рефрена, сви су сједили на клупама и мичући уснама, као омађијани, пратили наступ оркестра.
Друга пјесма била је врцави и двосмислени хит Мице Трофртаљке – „Даворике дајке“, а пјеваљка се ту већ била видно ослободила и ухватила ритам са маестрима, који су се задовољно смијешили и климањем главе је охрабривали. У једном моменту, она је значајно погледала у Зора, па у сто испред ње. Студент је одмах разумио поруку, пришао је и џентлменски јој помогао да се попење, прво на столицу, а потом да закорачи и на астал. Публика је то пропратила појачаним аплаузом и уопште није обратила пажњу на милиционара који је избуљених очију, кроз прозорчић на вратима, посматрао чудо невиђено. Пјеваљка је чак почела да еротски увија своје витко тијело, да би у једном моменту скинула кошуљу и остала само у црном грудњаку, који је више нудио него сакривао. Публика је пала у транс.
Када је и друга пјесма уз громогласан аплауз, звиждуке мушкараца и подврискивање жена завршена, кратак предах је одједном прекинуо моћан и пријатан мушки баритон који је долазио из угла, од брадатог пијанца у одрпаном одијелу:
Зашто ноћас тако шуме јабланови,
тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути мјесец споро залази за хуме,
далеке и црне, ко слутње и снови.
Настао је кратак тајац, тишина, која је значила да су и неписмени, а било их је у томе тренутку у подземљу, осјетили ледену запитаност великог пјесника, над смрћу и животом.
Послије треће пјесме, неочекивано, у први план је искорачио до тада потпуно незапажени џепарош са шљивом испод лијевог ока и попео се на сто. Послије краћег обраћања у коме је објаснио суштину свога наступа, почео је да театрално прозива људе из публике, који су му прилазили, а он је мађионичарским покретима из својих џепова вадио њихове личне предмете и уз кловновске гримасе им их враћао. Било је ту кључева, чешљева, огледалаца, кармина...
Наставило се са пјесмом, да би на крају и двојица шибицара на спектакуларан начин извели свој уиграни перформанс. Баш нико од присутних није успио да погоди испод које кутије шибице се налазила станиолска куглица и мада су упорно захтијевали да им се открије тајна трика, шибицари то нису учинили. Истина, кад је пролазио покрај одушевљеног Зора, један од њих се значајно почешао по лицу, малим прстом са неупадљивим, али великим ноктом.
Послије још једне од пјесама које су услиједиле, пјеваљка је ужареним очима погледала у Зора и смиривши присутне, захвалила му се на организацији вечери те га замолила да и он учествује. Публика ју је подржала аплаузом и режисеру и сценаристи јединствене журке није остало ништа друго, већ да изађе пред публику и својим дубоким баршунастим гласом почне да рецитује пјесму коју је написао у аутобусу, одлазећи из завичаја:
Мајка Херцеговка
Тамо гдје камен пјева,
а земља умире,
мајка родила
на каменом прагу дома свог.
Снагом вучице задојила,
душом племкиње одгојила,
животу научила, на пут испратила.
А она сама остајала
у болу душе своје,
у бескрају каменог сивила.
Још се није био ни смирио аплауз послије Зоровог наступа, а Србијанац у народној ношњи је искорачио напријед и увијајући раменима кренуо са првим тактовима – „Моравца“! Спремно су га подржали виолиниста и бубњар, а ускоро и комплетно људство подземља, па су сви заједно оплели лелујаво коло, које је кривудало кроз ћелију. Наставило се са Ужичким колцетом и Црногорским ором, све са познатим подврискивањем: Ој-ха!“. Игра је баш потрајала, а онда су полако почели да је напуштају најстарији и најуморнији играчи. Како су излазили из кола, тако су лијегали по клупама и заспивали тренутним, чврстим сном. Када је око четири сата послије поноћи, милиционар провирио кроз прозорчић на вратима, видио је успавану масу људи, полеглу по клупама и поду.
Ујутро, око осам часова, почели су да их одводе код судије за прекршаје. На вратима суднице, Зоро се скоро сударио са пјеваљком, која је излазила. Имала је озбиљан, скоро болан израз на лицу. Ништа од оног синошњег одушевљења. Кад га је видјела, ипак се разведрила и рекла му:
– Зоро, прави си лаф! – а онда кратко застала, осмјехнула се и уз миг додала:
– Ако ти загусти, код мене увијек можеш – џабе!
Лагано га је ударила песницом у груди и одјурила према излазу, односно ка собици изнад познатог ресторана.
Зоро је остао са горким окусом у устима. Тјешила га је чињеница да је њој, као и осталим несрећницима, омогућио да предахну, да уживају и да се макар накратко врате у свој некадашњи безбрижни живот.
Када је чула да је Зоро студент, другарица судија се одобровољила.
– Па, шта студираш, Зоро? – упитала га је.
Пошто је добила одговор, почела је да се смије:
– Ха, ха, ха... па такву ноћашњу представу, о којој јутрос бруји читав суд, могао је да изрежира само професионалац, ха, ха, ха... Зоро, изричем ти усмену опомену, али пази, од данас увијек са собом мораш да носиш личну карту! Ако прекршај поновиш, биће проблема! Сад си слободан, можеш да идеш!
– Али, другарице судија, мени треба потврда да сам био код вас... на суду!
– Молим! А зашто?
– Ја ћу тек вечерас бити у Студењаку, а до тада ме опет неки милиционар може легитимисати и привести – рекао је, трудећи се да буде увјерљив.
– Добро! – одговорила је судија вртећи главом и потписујући докуменат. – Сигурна сам да и овим захтевом режираш неку само теби знану представу. Али, нека ти буде!
Зоро је узео потврду и захвалио се судији. И његова Љиљана, а и цимери у соби, без крунског писаног доказа, сигурно му не би повјеровали у причу, коју ће им истог дана натенане исприповиједати!
Шта Ви мислите о овоме?