"Сточари, веома вјешти и вриједни грађевинари, дуборесци и фрескописци. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потиче још из доба Немањића. Од њих сам "слушао о Косовском завјету и њиховом историјском сјећању".
Међу њима је и даље "живо сјећање на 'цара' Лазара и још се пјевају пјесме у којима се слави ово доба српске историје".
Причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у Бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу њима постоји и живо сјећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори, јер су га и њихови вјешти мајстори градили", све ово о Мијацима пише Јован Цвијић у својој чувеној антропогеографској студији "Балканско полуострво и јужнословенске земље".
Наиме, истакао је да они живе у области Мале ријеке, лијеве Радикине притоке у селима: Галичник, Лазаропоље, Тресоноче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још и око манастира Свети Јован Бигорски.
Ово су све неприступачна и скривена села, а тек 1914. Срби су подигли пут поред ријеке Радике. Мијаци су врло интелигентни, ведри, бистри, присебни. Умију да господаре собом - закључује Јован Цвијић.
Мијаци крајем 19. вијека
О Мијацима на сјеверозападу Сјеверне Македоније, који су се готово до краја Другог свјетског рата изјашњавали као Срби, данас се врло мало зна. А, изњедрили су много знаменитих Срба, међу њима: главар Ђурчин Кокале, национални радник и добротвор Голуб Јанић, четнички војвода Доксим Михаиловић, иконописац Димитар Крстевић, један од најзначајнијих градитеља цркава на Балкану Андреја Дамјановић, просвјетни и национални радник Деспот Баџовић, архитекта и градоначелник Скопља Јосиф Михаиловић, етнограф, филолог, драмски писац и публициста Тома Смиљанић Брадина...
О Мијацима је и етнолог Татомир Вукановић урадио свеобухватну студију. Објавио је и биографске податке најпознатијих дуборезачких родова: Фрчковски из Галичника, Филиповски из села Гаре, Симеона Максевског из Требишча. Мијаци су градили иконостасе и друге предмете од дрвета у многим црквама и манастирима широм Србије: у Цркви Светог Климента у Охриду - архијерејски престо, у Цркви Светог Николе у Приштини - цијели иконостас, Царске двери у манастиру Лесново, иконостас у Цркви Светог Спаса у Скопљу, проповједаоница у Цркви Пресвете Богородице у Скопљу. Мијаци су 1743. обновили манастир Светог Јована Бигорског. Прва звона им је поклонио 1837. кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. Карађорђевићи.
Не зна се тачно како су Мијаци добили име - каже за "Новости" Милош Стојковић, мастер историчар из Ниша. - Према једном предању, тако се зову јер су увијек били чисти, умијени. Друго предање, које би могло бити најтачније, каже да се овако зову јер личну замјеницу "ми" изговарају "мије". Према трећем тумачењу, назив им долази од "ми јаки", односно "ми смо јаки".
Од времена досељавања Словена на Балканско полуострво, како каже наш саговорник, назире се да су Мијаци били ратничко племе и да су се бавили сточарством. Изгледа да се још нису били утврдили са својим сталним насељем, јер постоје трагови да су становали на планини Јабланици, на Голом Брду, па чак у Буљчици и код Елбасана.
Послије доласка Турака, Мијаци су по свему судећи дуго остали самостални, скривени у шумама и планинама - додаје Стојковић. - Постоји предање да су се побунили против Турака и развили свој косовски барјак. Када је турска војска пошла на њих, увидјела је да их је тешко покорити, јер је непроходан крај.
Крајем 18. вијека, објашњава овај саговорник, са јачањем вароши Дебра, гдје су се настанили многи Арнаути бегови и спахије, Мијаци су приморани да се поново повлаче на исток.
Крсна слава и ваведење
Иако се већина Мијака данас изјашњава као Македонци, свака кућа и даље слави своју крсну славу ("сведен") по истим обичајима као Срби. И, славе је три дана: навечерје славе ("на вече"), дан славе ("на денот") и патерице које и они тако називају. Осим тога, и свако мијачко село има сеоску славу, а сви преслављају Ваведење Пресвете Богородице. То им је, кажу, завјет од Светога Саве.
Од турског ропства Мијаке је ослободила српска војска на Аранђеловдан 1912. Дочекана је војска по селима са великим одушевљењем, а многи Мијаци су се одмах придружили војсци и помагали да се заврши ослобођење Старе Србије од Турака, преносе Новости.
Шта Ви мислите о овоме?