Данас, док уживам у пензионерским данима, често се присјетим појединих догађаја из моје бурне љекарске праксе. Било их је лијепих, али и оних других. Испричаћу вам један који се десио док сам радио у великом институту за физикалну медицину у познатом туристичком приморском граду.
Крајем те године, на одјељењу за рехабилитацију пацијената са неурохируршким повредама имао сам двадесет четворогодишњег пацијента, који је у руднику доживио затрпавање и прелом вратног пршљена са оштећењем кичмене мождине. Послије операције на клиници, послат је у нашу установу на рехабилитацију, чији је резултат код оваквих стања врло неизвјестан. Наиме, мора се бити упоран и истрајати до краја, упркос честим и болним неуспјесима.
Болесник је био потпуно паралисан, имао је такозвану квадриплегију, са одузетостима и горњих и доњих екстремитета. Име му је било Сакиб. Захтијевао је апсолутну његу, од храњења и одржавања хигијене, па до пасивних вјежби. Радило се о згодном младом човјеку, развијеном физичким радом. Црномањаст, имао је крупне тамне очи које су биле тако живе, да би се то примијетило и да није парализован. Овако, оне су биле још упадљивије и колутао је њима без могућности да било шта осим њих покрене, слуђен несрећом која му се десила и преплашен сумњом у коначан исход.
Ипак, задржао је присуство духа, па је знао у току визите да засмије све присутне не само вицевима, већ и шалама на свој рачун. То се нарочито односило на његове снажне ерекције, које су се појавиле, и код нас љекара изазвале нешто оптимистичније прогнозе за даљи опоравак. Наиме, те физиолошке реакције могле су значити враћање у функцију одговарајућих неуролошких структура, које повезују мозак са кичменом мождином.
На истом спрату, са мајком у колицима због одузетости ногу, боравила је и Швеђанка Ане Фрид, расна црвенокоса љепотица, пјегавог лица и сјајних здравих зуба, увијек видљивих између пуних усана. Висока, са облинама, женственим ходом и бираном гардеробом, изазивала је праву помаму међу физиотерапеутима, који су се трудили и ломили око њене мајке, не би ли се на индиректан начин приближили лијепој Ане Фрид. Мислим да је имала тридесетак година, а била је удата већ пет. Са мужем је у Гетеборгу држала мањи супермаркет. Нажалост, нису имали дјеце. И ми доктори, богами, нисмо били равнодушни, а мене су колеге баш ложиле, јер сам јој водио мајку и са њом често причао на енглеском. Нико није имао шансе, све би нас лијепа Ане Фрид разоружала зеленим очима и заносним осмијехом...
Једном приликом је у ходнику видјела Сакиба, кога су на кревету провезли према лифту и питала ме о њему. Објаснио сам јој његову ситуацију, која ју је јако потресла и онерасположила. Захтијевала је да их упознам, што сам и учинио, али то није било све. Тражила је и да јој преводим разговоре са њим, који су полако постајали све чешћи и све дужи. Тјешила га је и увјеравала да ће на крају све бити у реду. Сакиб је од раног јутра, онако парализован, колачио очи према вратима, не би ли у њиховом оквиру угледао црвенкасту косу. Ане Фрид ме је молила и да јој објасним природу његове повреде, па сам јој цртао пресјек кичме и механизам повређивања, као и технику операције, а некако ми је измигољило да су прогнозе Сакибовог опоравка знатно боље откада је почео да добија ерекције. Пажљиво ме је слушала и само климала главом.
Тог 31. децембра, у задњи моменат, запало ме је дежурство на одјељењу, због чега сам имао доста проблема са мојом супругом, која је била испланирала потпуно другачији новогодишњи сценарио... На нашем институту, традиционално смо приређивли симболичан дочек Нове године, са пригодним програмом, у коме су учествовали и лакши пацијенти, као и чланови њихових породица. Правио сам се да не видим како се у пластичне чаше дискретно точи прокријумчарени шампањац. Било је пјесме, чак и игре од стране покретних болесника. Све се завршило одмах иза одбројавања задњих десет секунди старе године, па сам се повукао у љекарску собу, како бих откуцао отпусно писмо за Ане Фридину мајку. Негдје око два сата иза пола ноћи сам завршио и рутински изашао у ходник. Био је потпуно пуст, без трагова новогодишње прославе, али ми је пажњу изазвало обојено бљескање кроз стакло на вратима Сакибове собе. Признајем да сам се узнемирио, плашећи се пожара који се већ дешавао у просторијама са медицинским гасовима и електричним апаратима. Још издалека, бацивши поглед у собу, било ми је јасно поријекло свјетлости – на нахткасни поред кревета, стајала је столна новогодишња јелка у саксији, окићена украсима, али и гајтаном са малим свјетиљкама, које су се ритмички палиле и гасиле, мијењајући боју. Одахнуо сам, чак сам се и разњежио призором, слутећи ко је то Сакибу приредио. Пришао сам ближе, како бих се увјерио да он спава. Али, он није спавао, напротив, лице му је било згрчено у необичну гримасу која је дјеловала скоро сабласно, обасјавана различито обојеним бљесковима. Био је задихан, са широм отвореним очима, а оне само што му нису биле искочиле. Гледао је изнад себе, као да види само божанство. Пришао сам скроз и прислонио лице уз стакло, тако да сам успио да видим цијелу просторију. На Сакибовој карлици, обухвативши је ногама, сједила је гола Ане Фрид лагано подижући и спуштајући своје раскошно тијело. Рукама је на тјемену држала подигнуту црвену косу...
Ускоро је почео да осјећа жмарце у рукама и ногама...
Шта Ви мислите о овоме?